U carstvu papagaja

Već trideset godina Franjo Jozić iz Bajmoka kod Subotice živi u carstvu papagaja. Smatra da ove izuzetne ptice na jedinstven način mogu da ulepšaju i ispune život čoveku. Privržene su vlasniku, baš kao pas ili mačka. Izuzetno su pametna bića i, ukoliko su srećni, u svom okruženju vrlo brzo ispoljavaju svoj potencijal da imitiraju govor, smeh ili zvižduk, a oponašaju i druge zvukove, pa postaju i veoma zabavni.

Na temeljima te ljubavi i posvećenosti on i supruga Roža izgradili su farmu papagaja koja se kao špalir pruža duž zadnjeg dela dvorišta porodične kuće.

Are i kakadui

Dvadesetak vrsta ovih ptica neodoljivo privlače lepotom i atraktivnim bojama širokog spektra, od žute, crvene, plave, zelene, narandžaste, do sive i bele: are, kakadui, amazonci, patuljaste are, žakoi.

– Oboje volimo sve životinje, a najviše pernatu živinu. Uz ponije i pse, uvek smo imali i patke, guske, paunove i, naravno, papagaje, ali male vrste, uglavnom tigrice i nimfe. Onda se 1999. godine u vreme bombardovanja i krize pojavila ideja da ostavimo tadašnji posao i počnemo da gajimo i veće ptice. Franjo je tada radio u Subotici, u industriji nameštaja kao stolar, plata koju je dobijao nije pokrivala ni troškove prevoza, a ja sam bila trudna. Prodali smo ptice koje smo do tada imali i kupili malo veće vrste i tako počeli profesionalno da se bavimo uzgojem – priseća se Roža.

Početak nije bio lak.

– Svi kriju znanje. Odgajivači nisu hteli da nam ukažu na probleme s kojima se u uzgoju možemo sresti. Čak se dešavalo i da pogrešno objasne neke stvari, pa ptica gubi perje ili se ugoji. Uspeo sam da se usavršim uz pomoć nekoliko iskrenih prijatelja i kroz sopstveno iskustvo – kaže Franjo.

Tako je vremenom nastala neobična farma, a danas je u svakom kavezu smešten po jedan par papagaja. Ako ih je više, onda se mužjaci svađaju i tuku zbog ženke. Desi se da se ni u paru ne slažu, pa im promene partnera. Čim su jedno pored drugog i ljube se, znači da se vole. Franjo sve to prati i zavodi red.

Rad s papagajima i briga o njima donosi im veliko zadovoljstvo, iako je uzgoj ovih ptica vrlo zahtevan, uz mnogo obaveza. Prvenstveno mora da se kupi hrana za mlade ptiće. Roža dosta vremena provodi u „obdaništu”. U pauzi kuva ručak, ide na rekreaciju.

– Čim ustanem, prvo namirim male. Četiri puta na dan ih hranim. Hrana je brašnaste strukture i mora da se rastvori u toploj vodi da postane kao kašica za bebe, a onda se špricom ubacuje u kljun. Obožavam are s crvenim perjem. Ja sam ih othranila. Kad dođem kod kaveza ljube se sa mnom – pohvalila se naša pričljiva domaćica.

I odrasli papagaji imaju svoje potrebe. Svakodnevno moraju dobiti svežu vodu i hranu, a predveče im sleduje kuvani kukuruz i jabuke isečene na kriške. To je zaduženje muškog dela porodice.

Tokom tropskih vrućina i papagajima je toplo kao i ljudima, moraju se rashladiti i osvežiti. U divljini se kupaju na kiši ili u baricama, a Jozići su im rashlađivanje i osveženje „u kućnim uslovima” omogućili tako što su u kaveze sproveli rupičasto crevo i nekoliko puta na dan im puštaju vodu da se šarene ptice „tuširaju”.

Franjo je sve osmislio. Osim prostranih kaveza, imaju i prostor s prozorčićem, u kojem ležu jaja i borave zimi. Ptice su već navikli na našu klimu, ali domaćin namerava da provuče cev i malo im podigne temperaturu.

Velika ulaganja

Uzgoj papagaja zahteva velika ulaganja. Treba platiti porez, kupiti hranu, opremiti kaveze, nabaviti inkubatore, platiti struju, vodu. Ali pokoja ptica se i proda, pa malo novca i ostane. Jedina mana ovog posla je što ne mogu zajedno na godišnji odmor.

– Neko uvek mora da ostane kod kuće. Kada se ptica razboli, odmah se zove veterinar. Desi se i da ugine. Nešto se može izlečiti, nešto ne može. Kao i kod ljudi. Gde si video selo da nema groblja – pita se Roža.

Zatim priča kako su im prošle godine svi ptići uginuli, jer je hrana bila neispravna, a lečenje nije pomoglo.

Jozići do prošle godine nisu imali nikakvih problema s komšijama. Sada se, kažu, doselio jedan kome papagaji smetaju i zagorčava im život. Iz očaja ponekad pomisle da je bolje da su kupili zemlju nego papagaje, ali ih takve misli brzo prođu, jer ptice ni za šta ne bi menjali, svesni da ni u čemu ne bi toliko uživali kao u papagajima.

Ćerka Sabina ima 22 godine i studira Ekonomski fakultet, a sin Mario će u novembru proslaviti punoletstvo. I on voli ptice. Ima nekoliko svojih parova. Pošto je zbog korone pratio nastavu onlajn, bio je stalno kod kuće i sve slobodno vreme pomagao je roditeljima. Nadaju se da će da nastavi porodični biznis. Voli kompjutere, ali kaže da uz to može i pticama da se bavi.

​Verno imitiraju dečji glas

– Nismo ih učili da govore, jer nemamo vremena, mnogo ih je. Ali kad čuju jednu reč nekoliko puta, zapamte je. Sećam se, kad su bila mala, deca su se svaki dan igrala u dvorištu i stalno su ponavljala: Mama, žedni smo, mama gladni smo. Jednog kišovitog i prohladnog dana zvale su nas komšije da pitaju da li smo normalni kad decu puštamo da se igraju napolju po takvom vremenu. Naravno, nisu to bila naša deca, već su papagaji originalno „skinuli” njihov glas –prepričava Roža tek jednu od brojnih anegdota.

Uzbuna kad naiđe mačka

Papagaji su dosta tihi noću, jedino viču kad naiđe mačka, kada je pun mesec ili se sprema kiša. Jozići tada znaju da će vreme promeniti.