Sreda, 27.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Rokeri ne idu u penziju

Svi oni su i dalje rokeri, jer ova reč nikada nije označavala zanimanje već isključivo – životni stav
„Стоунси“ у акцији (Фото: EPA/Nigel Roddis)

Jednog davnog leta 1962. godine Harold Pendlton, vlasnik legendarnog „Marki džez kluba”, smeštenog u bučnom Oksford stritu u Londonu, tadašnjoj glavnoj zvezdi večeri Aleksisu Korneru (1928‒1984) i njegovoj grupi „Bluz inkorporejted” postavio je uslov: „Ukoliko ne nastupite u redovnom terminu u četvrtak uveče već umesto toga odete u Bi-Bi-Si radi snimanja spota, ne garantujem vam nastup u klubu u narednom terminu. Ili bilo kojem budućem.”

 Srećom, Korner je imao spremno rešenje: pozvao je nekolicinu mlađanih drugara, čestih posetilaca njegovih svirki koji su već imali oformljen bend, i zamolio ih da ga navedeno veče odmene i tako mu sačuvaju dragocene nastupe. Momci su bez reči pristali.

I gazda se složio, i narednog četvrtka okupljenim poštovaocima bluza prvi put se predstavila buduća svetska koncertna atrakcija. Bila je to grupa „Rolingstouns” („The Rolling Stones”) u svojoj prvoj postavi: Mik Džeger, Jan Stjuart, Kit Ričards i Brajan Džons. Te večeri, kada je pređena jedna od najvažnijih stepenica u istoriji rok muzike, odsvirali su ukupno 14 kompozicija. Šest decenija kasnije „Stounsi” i dalje suvereno praše muzičkim svetom…

U međuvremenu rokenrol je postao zaštitni znak mnogih generacija širom sveta. Oslobođen (uglavnom) potrebe za dnevnopolitičkim preispitivanjem i dokazivanjem, ušančio se u dušama miliona ljudi pre svega kao sjajna zabava, način da se dožive uticaji koje svakodnevica ne nudi, pa čak i zabranjuje, da se upozna svet, drugi ljudi, drugi narodi, njihova kultura… Jednostavno, da se živi život bez stega koje sve nas stižu onoga časa kada stavimo potpis na svoj prvi ugovor o zaposlenju.

Zahvaljujući bogatstvu spoljnih uticaja i tehnološkom razvoju, rokenrol se menjao pronalazeći različite vidove izražavanja, pronalazeći put između bezbrojnih stilova, uticaja. Ipak njegova osnovna karakteristika nikada nije dezavuisana: to je muzika za koju su vam potrebni samo gitara, bas, bubanj i dobar vokal. Sve ostalo, objektivno, stvar je ličnog afiniteta…

Čuvena američka pevačica Peti Smit, nakon jednog koncerta legendarnog američkog benda „Dors” u jednako čuvenoj dvorani „Filmor ist” na njujorškom Menhetnu, to je ovako definisala: „Prosto sam osetila da bih i ja mogla da radim nešto slično.” I uradila je. Kako se pokazalo, za mnoge je upravo takav stav sama suština rokenrola. Svako ko se u nekom trenutku dohvatio gitare shvatio je da mu „leži” muzika Čak Berija, Elvisa Prislija, „Bitlsa”, „Rolinstounsa”… Godine starosti nisu igrale nikakvu ulogu.

Neke stvari se ipak menjaju. Tu pred našim očima. Tako koncerti velikih zvezda iz ranih dana rok muzike danas sve više liče na prigodne skupove starije gospode. Ali gospode one vrste koja je svoje decenije aktivnosti više trošila na dobro zabavljanje i ludovanje po celom svetu, nego na klasičnu, ozbiljnu posvećenost svakodnevnom poslu.

Objektivno, rok muzičari su umnogome živeli drugačije od mnoštva koje ih je verno pratilo, čak i od najposvećenijih pristalica. Način života možda i primeren mladom čoveku željnom zabave, večitog kretanja, druženja sa najbližim drugarima, „međusobne razmene ludila”, tokom vremena se kod istinskih rokera pretočio u odnos prema sebi, najbližoj okolini, društvu uopšte, u – politički stav. A za sve to je prethodno trebalo „steći kondiciju”.

Činjenica da su neke od najčuvenijih rokenrol zvezda odavno zagazile u osmu deceniju života u tom smislu malo šta menja. Tako današnji rok koncerti neretko podsećaju na zabavu ostarelih muzičara, okupljenih zarad ličnog zadovoljstva, zbog prilike da se posle dužeg vremena ponovo okupe, ponešto odsviraju i ispiju litre piva. Sve je više lica izbrazdanih dubokim borama, pokreti su usporeniji.

Sve češće se na bini nađe i poneka stolica za odmor, sve je više zaboravljenih tekstova, u opštoj gužvi prosto vrvi od pomoćnog osoblja koje napeto čeka „da se nešto dogodi”, da se prinese poneka flašica sa okrepljujućim napitkom, cigareta, ponudi oslonac na ovaj ili onaj način… Nepromenjena ostaje tek ‒ magija muziciranja, jer ogledanje sa publikom sama je suština rokenrola.

Zato, vratimo se „Rolingstounsima”, kao jednom od najslikovitijih izdanaka „vremešnih rokera”.

Kada neko traje toliko dugo, i to kao vrhunska svetska atrakcija, mora da u sebi nosi neku magiju nepoznatu drugima. Kompozicije Džegera i Ričardsa u principu se ne razlikuju mnogo od muzike koju su i drugi stvarali. Naravno, osim „Bitlsa” koji su po svemu bili sorta za sebe. Ali liverpulska četvorka je, faktički, prestala da postoji još davne 1969, a „Rolingstounsi” uporno opstaju. U čemu je tajna?

Poredeći ova dva najznačajnija izdanka rokenrola nemoguće je oteti se utisku da je dužina njihovog trajanja bitno povezana sa muzičkom kreativnošću. Kada je o tom pitanju reč, kako rekosmo, „Bitlse” teško da iko može da prevaziđe. I kao celinu i kao individualne stvaraoce. Uostalom, i sve što su pojedinačno uradili po razlazu spada u sam vrh rok stvaralaštva.

„Rolingstounsi” su u mnogo čemu drugačiji. Njihovo glavno oružje uvek su bili – koncerti. Uveseljavanje mnogobrojne publike, zajedničko uživanje… Tokom karijere pretvorili su se u neprevaziđenu atrakciju. Sama svirka im nikada nije bila preterano precizna, uštimovana, „pod konac”. Kompozicije dovoljno jednostavne da svako u publici može da ih peva. Aranžmani (ako je neko o tome uopšte vodio računa), bez preteranih bravura… Jednostavno, bio je to uvek rokenrol u svom najosnovnijem obliku, onaj koji je i menjao svet. To je Miku Džegeru i drugarima i dalo pravo da ostare, a da ostanu isti.

Ali ne samo njima. Svaku moguću priliku da se popnu na binu i pogledaju publici u oči ne propuštaju ni „bitlsovci” Pol Mekartni i Ringo Star, legendarni Bob Dilan, gitarista Džimi Pejdž, pevač Rod Stjuart, Mik Tejlor, svojevremeno i sam član „Stounsa” i bezbroj drugih „dobro držećih vremešnih momaka”. Svi oni su i dalje rokeri. Jer ova reč nikada nije označavala zanimanje već isključivo – životni stav.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

borko
Znači dinosaurusi su svirali u gitare

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.