Уторак, 07.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Рокери не иду у пензију

Сви они су и даље рокери, јер ова реч никада није означавала занимање већ искључиво – животни став
„Стоунси“ у акцији (Фото: EPA/Nigel Roddis)

Једног давног лета 1962. године Харолд Пендлтон, власник легендарног „Марки џез клуба”, смештеног у бучном Оксфорд стриту у Лондону, тадашњој главној звезди вечери Алексису Корнеру (1928‒1984) и његовој групи „Блуз инкорпорејтед” поставио је услов: „Уколико не наступите у редовном термину у четвртак увече већ уместо тога одете у Би-Би-Си ради снимања спота, не гарантујем вам наступ у клубу у наредном термину. Или било којем будућем.”

 Срећом, Корнер је имао спремно решење: позвао је неколицину млађаних другара, честих посетилаца његових свирки који су већ имали оформљен бенд, и замолио их да га наведено вече одмене и тако му сачувају драгоцене наступе. Момци су без речи пристали.

И газда се сложио, и наредног четвртка окупљеним поштоваоцима блуза први пут се представила будућа светска концертна атракција. Била је то група „Ролингстоунс” („The Rolling Stones”) у својој првој постави: Мик Џегер, Јан Стјуарт, Кит Ричардс и Брајан Џонс. Те вечери, када је пређена једна од најважнијих степеница у историји рок музике, одсвирали су укупно 14 композиција. Шест деценија касније „Стоунси” и даље суверено праше музичким светом…

У међувремену рокенрол је постао заштитни знак многих генерација широм света. Ослобођен (углавном) потребе за дневнополитичким преиспитивањем и доказивањем, ушанчио се у душама милиона људи пре свега као сјајна забава, начин да се доживе утицаји које свакодневица не нуди, па чак и забрањује, да се упозна свет, други људи, други народи, њихова култура… Једноставно, да се живи живот без стега које све нас стижу онога часа када ставимо потпис на свој први уговор о запослењу.

Захваљујући богатству спољних утицаја и технолошком развоју, рокенрол се мењао проналазећи различите видове изражавања, проналазећи пут између безбројних стилова, утицаја. Ипак његова основна карактеристика никада није дезавуисана: то је музика за коју су вам потребни само гитара, бас, бубањ и добар вокал. Све остало, објективно, ствар је личног афинитета…

Чувена америчка певачица Пети Смит, након једног концерта легендарног америчког бенда „Дорс” у једнако чувеној дворани „Филмор ист” на њујоршком Менхетну, то је овако дефинисала: „Просто сам осетила да бих и ја могла да радим нешто слично.” И урадила је. Како се показало, за многе је управо такав став сама суштина рокенрола. Свако ко се у неком тренутку дохватио гитаре схватио је да му „лежи” музика Чак Берија, Елвиса Прислија, „Битлса”, „Ролинстоунса”… Године старости нису играле никакву улогу.

Неке ствари се ипак мењају. Ту пред нашим очима. Тако концерти великих звезда из раних дана рок музике данас све више личе на пригодне скупове старије господе. Али господе оне врсте која је своје деценије активности више трошила на добро забављање и лудовање по целом свету, него на класичну, озбиљну посвећеност свакодневном послу.

Објективно, рок музичари су умногоме живели другачије од мноштва које их је верно пратило, чак и од најпосвећенијих присталица. Начин живота можда и примерен младом човеку жељном забаве, вечитог кретања, дружења са најближим другарима, „међусобне размене лудила”, током времена се код истинских рокера преточио у однос према себи, најближој околини, друштву уопште, у – политички став. А за све то је претходно требало „стећи кондицију”.

Чињеница да су неке од најчувенијих рокенрол звезда одавно загазиле у осму деценију живота у том смислу мало шта мења. Тако данашњи рок концерти неретко подсећају на забаву остарелих музичара, окупљених зарад личног задовољства, због прилике да се после дужег времена поново окупе, понешто одсвирају и испију литре пива. Све је више лица избразданих дубоким борама, покрети су успоренији.

Све чешће се на бини нађе и понека столица за одмор, све је више заборављених текстова, у општој гужви просто врви од помоћног особља које напето чека „да се нешто догоди”, да се принесе понека флашица са окрепљујућим напитком, цигарета, понуди ослонац на овај или онај начин… Непромењена остаје тек ‒ магија музицирања, јер огледање са публиком сама је суштина рокенрола.

Зато, вратимо се „Ролингстоунсима”, као једном од најсликовитијих изданака „времешних рокера”.

Када неко траје толико дуго, и то као врхунска светска атракција, мора да у себи носи неку магију непознату другима. Композиције Џегера и Ричардса у принципу се не разликују много од музике коју су и други стварали. Наравно, осим „Битлса” који су по свему били сорта за себе. Али ливерпулска четворка је, фактички, престала да постоји још давне 1969, а „Ролингстоунси” упорно опстају. У чему је тајна?

Поредећи ова два најзначајнија изданка рокенрола немогуће је отети се утиску да је дужина њиховог трајања битно повезана са музичком креативношћу. Када је о том питању реч, како рекосмо, „Битлсе” тешко да ико може да превазиђе. И као целину и као индивидуалне ствараоце. Уосталом, и све што су појединачно урадили по разлазу спада у сам врх рок стваралаштва.

„Ролингстоунси” су у много чему другачији. Њихово главно оружје увек су били – концерти. Увесељавање многобројне публике, заједничко уживање… Током каријере претворили су се у непревазиђену атракцију. Сама свирка им никада није била претерано прецизна, уштимована, „под конац”. Композиције довољно једноставне да свако у публици може да их пева. Аранжмани (ако је неко о томе уопште водио рачуна), без претераних бравура… Једноставно, био је то увек рокенрол у свом најосновнијем облику, онај који је и мењао свет. То је Мику Џегеру и другарима и дало право да остаре, а да остану исти.

Али не само њима. Сваку могућу прилику да се попну на бину и погледају публици у очи не пропуштају ни „битлсовци” Пол Мекартни и Ринго Стар, легендарни Боб Дилан, гитариста Џими Пејџ, певач Род Стјуарт, Мик Тејлор, својевремено и сам члан „Стоунса” и безброј других „добро држећих времешних момака”. Сви они су и даље рокери. Јер ова реч никада није означавала занимање већ искључиво – животни став.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

borko
Znači dinosaurusi su svirali u gitare

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.