BILANS GREŠNE LjUBAVI

Dve izrazito neplivačke nacije na samom su vrhu Evrope u loptanju na vodi. Ko god ne stigne da se utopi na Adi Bojani ili Adi Ciganliji, ima nade da ga uoče Porobić ili Udovičić.

Nezavisno od procenta davljenika po žitelju ove države, Srbija je ipak sportska velesila. Neko je to definisao kao čudo, kao kosmički dar, ambijent odakle je nastao, na primer, naš siloviti teniski pohod. To je srpska donacija globalnom razumevanju sportskog talenta i estetike, dokaz da najbolji mogu biti i najlepši, makar na prvom mestu bili samo jedan dan. I da se može biti bogat bez sile i hajdučije, uz mnogo razloga za ljubav i radost za moćnu Srbiju koja pobeđuje.

Trinaest godina posle ratova, srpsko rodoljublje je na razmeđi mitova i stvarnosti, pa se ono i ostvaruje na toj rizičnoj granici. Sve zavisi od toga kako se mere uspesi i porazi i ko to čini. Patriotizam kome su vrednosni temelji sunovrat i smrt sve se manje vidi kao okvir u kome se može opstati.

Zbog toga su na političku marginu otišli simboli „nekrofilnog patriotizma”, manekeni kategorične dihotomije koja je izražena u nepristojnoj ponudi: „Ili mi, ili propast!” Bilo bi preterano naivno stalno nasedati istoj patetičnoj laži, iza koje otvoreno stoje praznina i memla.

Ponegde se još misli kako Srbi nisu ništa naučili u brojnim godinama poraza i pogibija, pa će sve to, nezavisno od zlog ponavljanja lekcije, bar još jednom probati pod rukom ludih mesija. Ipak se pokazalo da je narod umniji od svojih vođa ili od onih koji su se zaneli u toj slabovidoj ulozi. I evo nam na kraju uvek živog Domanovića, čija je metafora o slepcu na čelu kolone savršeno skrojena, za sva vremena.

Izgleda, ipak, da su Srbi izabrali kakav-takav život umesto njegove epske parodije. Sada ima nade da se jednom za svagda napusti izolacioni zanos, okvir u kome opstaju samo loši lideri. Oni su sve uspešniji kako je usamljenost veća. Možda smo takvu sudbinu izbegli zaista u poslednji čas, onda kad je Jagodinac Dragan Marković, za prijatelje i ostale Palma, razumeo ono što nisu neke mamurne ikone oktobra 2000. godine.

Zbog toga se u masovnoj kulturi današnje Srbije koncert Seke Aleksić u Končarevu može vrednovati kao antiteza Cecinog nastupa u Beogradu. Bio je to skoro identični folk, na granici kiča, zamena silikonske heroine drugom „pjevačicom” sasvim sličnom. U Končarevu je, začudo, nastup zamašne umetnice bio samo „zvučna pozadina” jednog nemogućeg mitinga. U Beogradu je Ceca bila stabilni stožer važećeg kulturološkog okvira. Sve je izgledalo isto kako bi se nešto moglo promeniti.

Palma nije pozvao ambasadora na koncerte Betovena ili Mocarta, koji mu se spočitavaju kao dokaz o svađi s klasikom. Nego na susret sa selom koje može da ponudi ono što su Končarevci, na čelu sa svojim najpoznatijim građaninom, imali na meniju toga dana: folk, kik-tuču i pečenje. Suviše prosto da bi prošlo. Ali, prošlo je.

I Palma i socijalisti, kao važni stubovi proevropske vlasti, drže na svojim plećima neprijatne kredite iz prošlosti. Da li se Marković, kao Arkanov proizvod, iskupio samim činom „kopernikanskog prevrata” ili mu tek predstoji krojenje jagnjeće kože po meri?

On je učen rodoljublju u procvatu etničke mržnje, a samo koji mesec pre imao je naizgled betonirani vrednosni okvir. Zbog toga je njegovo prosvetljenje čudesnije i zato se misli da je Palma preobratio i Dačića, kao čoveka koji je najduže razmišljao o bilansima grešnih ljubavi i teških koalicionih odluka.

Sada su socijalisti pred otkrićem alhemije opstanka. Svojim demokratskim partnerima Ivica Dačić mora da objašnjava kako će skidati mrlje koje je najteže ukloniti. Starije članstvo je željno saznanja da je sve ovo veliki povratak Slobine politike i da devedesetih nije bilo greške.

Kao ministar policije, Dačić će biti u prilici da bar nešto promeni u srpskim tajnim službama, onom žilavom centru moći koji je određivao kriterijume patriotizma devedesetih. Takva se mogućnost u narodu zove „dati kozi da pazi na kupus” i odatle skepticizam kod ljudi koji su ostali dosledni „oktobarski revolucionari”.

Novi socijalisti se još nisu setili da postave etičku ogradu između mučnih uspomena i svojih političkih stremljenja. Moraće jednoga dana, bez toga će stalno biti pod sumnjom i Slobinim šinjelom.

U vrtlogu emocija i strasti, nasušni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju uporno se proglašava izdajničkim aktom, pri čemu nadripatriote ne nude izlaznu alternaciju. I to samo zato što je nemaju. Zbog toga i zabasavaju u bespuće, tamo odakle se Palma upravovratio.