БИЛАНС ГРЕШНЕ ЉУБАВИ

Две изразито непливачке нације на самом су врху Европе у лоптању на води. Ко год не стигне да се утопи на Ади Бојани или Ади Циганлији, има наде да га уоче Поробић или Удовичић.

Независно од процента дављеника по житељу ове државе, Србија је ипак спортска велесила. Неко је то дефинисао као чудо, као космички дар, амбијент одакле је настао, на пример, наш силовити тениски поход. То је српска донација глобалном разумевању спортског талента и естетике, доказ да најбољи могу бити и најлепши, макар на првом месту били само један дан. И да се може бити богат без силе и хајдучије, уз много разлога за љубав и радост за моћну Србију која побеђује.

Тринаест година после ратова, српско родољубље је на размеђи митова и стварности, па се оно и остварује на тој ризичној граници. Све зависи од тога како се мере успеси и порази и ко то чини. Патриотизам коме су вредносни темељи суноврат и смрт све се мање види као оквир у коме се може опстати.

Због тога су на политичку маргину отишли симболи „некрофилног патриотизма”, манекени категоричне дихотомије која је изражена у непристојној понуди: „Или ми, или пропаст!” Било би претерано наивно стално наседати истој патетичној лажи, иза које отворено стоје празнина и мемла.

Понегде се још мисли како Срби нису ништа научили у бројним годинама пораза и погибија, па ће све то, независно од злог понављања лекције, бар још једном пробати под руком лудих месија. Ипак се показало да је народ умнији од својих вођа или од оних који су се занели у тој слабовидој улози. И ево нам на крају увек живог Домановића, чија је метафора о слепцу на челу колоне савршено скројена, за сва времена.

Изгледа, ипак, да су Срби изабрали какав-такав живот уместо његове епске пародије. Сада има наде да се једном за свагда напусти изолациони занос, оквир у коме опстају само лоши лидери. Они су све успешнији како је усамљеност већа. Можда смо такву судбину избегли заиста у последњи час, онда кад је Јагодинац Драган Марковић, за пријатеље и остале Палма, разумео оно што нису неке мамурне иконе октобра 2000. године.

Због тога се у масовној култури данашње Србије концерт Секе Алексић у Кончареву може вредновати као антитеза Цециног наступа у Београду. Био је то скоро идентични фолк, на граници кича, замена силиконске хероине другом „пјевачицом” сасвим сличном. У Кончареву је, зачудо, наступ замашне уметнице био само „звучна позадина” једног немогућег митинга. У Београду је Цеца била стабилни стожер важећег културолошког оквира. Све је изгледало исто како би се нешто могло променити.

Палма није позвао амбасадора на концерте Бетовена или Моцарта, који му се спочитавају као доказ о свађи с класиком. Него на сусрет са селом које може да понуди оно што су Кончаревци, на челу са својим најпознатијим грађанином, имали на менију тога дана: фолк, кик-тучу и печење. Сувише просто да би прошло. Али, прошло је.

И Палма и социјалисти, као важни стубови проевропске власти, држе на својим плећима непријатне кредите из прошлости. Да ли се Марковић, као Арканов производ, искупио самим чином „коперниканског преврата” или му тек предстоји кројење јагњеће коже по мери?

Он је учен родољубљу у процвату етничке мржње, а само који месец пре имао је наизглед бетонирани вредносни оквир. Због тога је његово просветљење чудесније и зато се мисли да је Палма преобратио и Дачића, као човека који је најдуже размишљао о билансима грешних љубави и тешких коалиционих одлука.

Сада су социјалисти пред открићем алхемије опстанка. Својим демократским партнерима Ивица Дачић мора да објашњава како ће скидати мрље које је најтеже уклонити. Старије чланство је жељно сазнања да је све ово велики повратак Слобине политике и да деведесетих није било грешке.

Као министар полиције, Дачић ће бити у прилици да бар нешто промени у српским тајним службама, оном жилавом центру моћи који је одређивао критеријуме патриотизма деведесетих. Таква се могућност у народу зове „дати кози да пази на купус” и одатле скептицизам код људи који су остали доследни „октобарски револуционари”.

Нови социјалисти се још нису сетили да поставе етичку ограду између мучних успомена и својих политичких стремљења. Мораће једнога дана, без тога ће стално бити под сумњом и Слобиним шињелом.

У вртлогу емоција и страсти, насушни Споразум о стабилизацији и придруживању упорно се проглашава издајничким актом, при чему надрипатриоте не нуде излазну алтернацију. И то само зато што је немају. Због тога и забасавају у беспуће, тамо одакле се Палма управовратио.