Televizijska soba

Šta radite večeras? Da li vam neko dolazi?

Na ovo pitanje, tek po neko odgovara: „Da, dolaze Petrovići, igraćemo karte”, ili „ogovaraćemo državu”, ili „planiraćemo put na Sejšele”, ili „sedećemo uz piće”. Ali, niko ne odgovara: „Da, dolazi nam TV kanal, rojalisti i komunisti, levi i desni, pa ćemo gledati i slušati kako se svađaju.”

A upravo to je radio veliki broj građana pre neko veče, u svojoj sobi uz TV prijemnik. U svojoj sobi družimo se sa licima koja nam se na ulici ne javljaju, jer nas ne poznaju. Provesti veče između svoja četiri zida, sa osobama koje nas ne poznaju, bilo je nezamislivo (nekada davno, doduše), a danas je svakovečernja pojava. Tim licima svetimo se tako što ih primamo i izbacujemo iz svoje sobe, po želji, običnim pritiskom na dugme daljinskog. Kakva promena u shvatanju i tumačenju lepog ponašanja!

Danas živimo u jednoj novoj, do sada nedoživljenoj vrsti društva, koje karakteriše „eksplozija informacija” i „ekstaza komunikacija”. Društvo medija. Zasuti smo ogromnom masom, ponekad zanimljivih i korisnih, ali češće indiferentnih informacija, banalnih i ispražnjenih od svakog društvenog i kulturnog sadržaja. Samo gola iluzija — da nismo sami, uz lica sa TV ekrana, koja nam prave društvo u kući.

Ali, tako je kako je. TV ekran je zauzeo svoje mesto u nagoj sobi, i teško da će ga bilo ko odatle ukloniti u dogledno vreme. Postoje pravila o tome kako da ga odaberemo, postavimo, gledamo.

Biramo ga prema mogućnosti džepa, veći, manji, najnoviji ili nešto zastareliji, crno-beli ili šareni, ove ili one, manje ili više prestižne marke.

Postavljamo ga tako da se uklopi sa ostalim elementima enterijera. Tu postoji nekoliko varijanti: najbolje se uklapa u skladnu celinu ako je cela soba ultramoderna, u „hajtek” (visoka tehnologija) stilu. Uklapanje je manje uspešno ako soba ima karakter rustični, ekološki, dosledno stilski. Tu nekako deluje kao strano telo. Doduše, da ste u Americi, tržište bi vam ponudilo razne varijante – ekrane uramljene u stilske ramove, od gotike preko renesanse, svih mogućih „lujeva” do „čipendejla”, „šeratona”, „heplvajta”...

Ali vi ste (koliko znate) u Evropi, pa vam zrelost ne dopušta tako infantilne igre. Evropski dekorateri radije TV ekrane postavljaju tako da se, ako su u estetskoj koliziji sa stilom sobe, nađu iza zatvorenih vrata ormana, s tim da ova stoje otvorena samo dok se prati program.

Što se gledanja tiče, to postoje neka pravila:

– vaša udaljenost od ekrana treba da je: za onaj od 35 cm – jedan metar, za onaj od 66 cm – dva metra. Ekran treba da je u visini vaših očiju, kad leškarite ili sedite u fotelji, na visini od 80 cm, kad sedite na stolici na visini od 120 cm.

– program nemojte pratiti u potpunom mraku, već snopom svetlosti osvetlite površinu iza ekrana, da ublažite blesak.

Napomena: tako je bilo pre desetak i više godina. Danas TV program možete pratiti i na spravicama koje staju u džep. Ali to je tema za neku drugu priču.

Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs