Nije baš sve na prodaju

Sve su češće polemike u javnosti oko angažovanja englesko-australijske kompanije „Rio Tinto”, preko svoje kompanije registrovane u Srbiji „Rio Sava eksplorejšen”, na otvaranju rudnika litijuma Jadar u okolini Loznice. Argumenti koje naša nadležna ministarstva iznose u javnost su ili žestoka verbalna podržavanja ili – ćutanje.

Prihodi države Srbije od rudnika potiču samo od rudne rente (najniže u Evropi), koja će se utrošiti za remedijaciju zemljišta po prestanku rada rudnika, pa se može reći da od rudnika Jadar država neće imati baš nikakve koristi, a dugoročno će imati i gubitak.

Nema informacija o tehnologiji i načinu eksploatacije litijuma u rudniku Jadar – da li će se litijum ekstrahovati pirometalurškim ili hidrometalurškim procesima – sem da će biti „najsavremeniji”. A što je manje (stručnih) informacija, to lakša manipulacija javnim mnjenjem.

Ministarstvo za zaštitu životne sredine ne daje u javnost nikakve podatke o ugrožavanju životne sredine (na prostoru budućeg rudnika nalazi se 145 strogo zaštićenih vrsta biljaka i životinja), ministarstvo za turizam ne pruža nikakve podatke o uticaju rudnika na razvoj turizma u tom području i gubicima prihoda od turizma u narednim decenijama, ministarstvo zdravlja ne daje analize uticaja otvaranja rudnika na zdravlje stanovništva, kao i troškova lečenja eventualno obolelih, a ministarstvo poljoprivrede se ne izjašnjava o uticaju rudnika na proizvodnju zdrave hrane. Zašto svi ćute?

Grenland, danska autonomna teritorija, poseduje izuzetno vredno rudno blago, koje se sastoji od 17 retkih metala, pretežno iz grupe lantanoida, bez kojih nema baterija za električne automobile i tehnološkog napretka u 21. veku. Aktuelni premijer Grenlanda, koji čvrsto stoji uz svoj narod, izjavio je: „Imamo nešto što se parama ne može kupiti”, a stanovnici Grenlanda će učiniti sve da spreče otvaranje rudnika. Tamo, gde na 40 kilometara kvadratnih pod snegom i ledom živi jedan stanovnik, ne dozvoljavaju otvaranje rudnika, a kod nas se agituje za otvaranje rudnika na gusto naseljenom i prelepom prostoru, na području grada Loznice, sa 138 ljudi po kvadratnom kilometru, na plodnoj zemlji, gde postoje sve predispozicije za razvoj turizma i poljoprivrede.

Pre nekoliko godina imali smo sličnu kampanju za otvaranje rudnika nikla u oblasti Mokre Gore, koja nije realizovana zahvaljujući otporu lokalnog stanovništva. Danas na Mokroj Gori nema rudnika, ali su tu svetske turističke atrakcije: „ćira” i Šarganska osmica, turističko naselje Drvengrad i desetak hotela, s mnogo uposlenog lokalnog stanovništva.

Otvaranjem rudnika ubijamo turizam, zdravu hranu, poljoprivredu, cvrkut ptica, bistre reke, zdravlje i budućnost naših potomaka.

Sada su kockice odlično složene za „Rio Sava eksplorejšen”, koji preuzima ofanzivu i poteže najjače adute, što se vidi po informacijama iz medija: „Rio Tinto” opredelio 2,4 milijarde dolara za realizaciju projekta „Jadar”, američki Stejt department pohvaljuje našu vladu i dobru klimu za investicije u oblasti rudarstva, ambasadorka Australije pozdravlja projekat „Rio Tinta” i ostalih rudarskih kompanija iz Australije u Srbiji, a jedna od najmoćnijih investicionih banaka na svetu iz SAD najavljuje investicije u Srbiji.

„Zeleni” rudnici su samo lepa priča, jer oni ne postoje. Otvaranje rudnika nije u interesu Srbije i njenih stanovnika.

Odluka naše vlade o rudniku navodno zavisi od zaključaka iz dugo očekivane studije procene uticaja na životnu sredinu, koju će uraditi i platiti – „Rio Tinto”. Studija može biti validna samo ako je na zahtev naše vlade (trebalo je to odavno uraditi), uradi neutralna i nezainteresovana strana, recimo neka merodavna institucija iz Norveške, Švedske ili neke druge zemlje koja ima visoke ekološke standarde.

Dragan Kragić,
dipl. inž. metalurgije, Vršac