Život posle korone

Posle preživljene korone obreh se u mojoj  duhovnoj oazi, u Trešnjevici. Osećao sam se kao da me je strašna ala progutala a onda vratila na ovaj svet (ispljuvala). I sve je sada  drukčije. Život posle korone. I saznanje da čovek ne zna šta ima dok to ne izgubi. Kako je divno osećanje kada  čovek može da korača,  gorko saznanje da je nevidljiva ala mnoge odnela. I činjenica „Neverovatno je koliko si nepotreban, / I kako za to niko ne mari / I kako se kad neko ode/ malo menja i celoj stvari”. Zvone mi stihovi  M. Stanisavljevića u glavi.

Ožiljci od preživljene korone kao crv  u jabuci ne miruju. Javljam se osmog  juna u Dom zdravlja u Arilju, strahujem  da se nije povratila. Lekar Milan Pelivanović  preležao koronu, razume. Test: Negativan, ali moram ponovo antibiotike. Ostaci u plućima... Setim se „mojih” doktorki Gordane Odalović i Sandre Šarić i njihovog hrabrenja. I sada ih čujem. Reč leči. Tapše po ramenu. I polako hodanje „ne kuraži se ali i ne samosažaljevaj”.   Počinjem da čitam. „Politika” mi štampa „Pesmu o podzemnim ljudima”. (Video sam ih dok me je korona davila.) Vraćam u život, iz košmara budim.

Raduju me pejzaži – Razglednice sela Trešnjevice. Malinjaci. Ovde treba da nađem sebe, i sebe u sebi. Daleko od gradske buke i muke. Suprugu korona drži u Nišu. Javljam: Nije mi bolje bez tebe, ali mi je za život lakše. Onespokojava što nema naroda. I sve je manje. Danima niko da prođe seoskim putem. Društvo mi prave pisci: Čehov, Risto Vasilevski, Nabokov, Milisav Savić, Stojan Bogdanović... Mobilno sokoćalo povremeni zazvoni. Sete se sve ređi prijatelji...

Pomišljam da napišem pismo Savetu za spas sela. Ali sumnjam da će pročitati. Imaju oni važnija posla. Da pozovem da dođu, prođu, vide. Razgovaraju sa starcima kao što sam i sâm koji se još bakćem sa malinama. Jer, penzija je slaba, a sada treba i za lekove. Do sada je moglo, i tako i tako, sada nikako. Život posle korone. Setim se knjige: „Ima li života posle smrti?”.

Osećam promene, znam da nisam u redu. Dobro je dok to znam. O psihičkim promenama čitam i u štampi.

„Sve je krnjavo”, kaže mi sagovornik u Arilju. Narod najviše. I ne treba se čuditi. Ljudi se otuđili, više niko nikoga ne smatra. U priči Miladina Ćulafića piše: „Malo je naše mesto, svi se poznaju ali niko ni s kim ne govori”. Da li je to posledica bombardovanja, ili korone? Selo prazno, gledam oblake, slušam graktanje vrana.

Čitam priču „Srbija je ovo, bre” Jovice Đurića Majora o povratniku iz Amerike. Vidi pune ulice, krcati kafići, nema mesta za parkiranje. Pita „Da li ovde neko radi?”

Tamo, za vreme rada, nema nikog na ulici. Nema kome da kažeš: „Good day, svi rade”. Kažu mu: Ako hoćeš da crkneš od rada vrati se tamo, ako hoćeš da živiš. A ti živi ovde. Zaboravio si: „Srbija je ovo, bre...”

I u Arilju krcati kafići. Stolovi na trotoarima, na ulicu se izašlo.

Štampa piše: Alarmantno: Bez posla 548.225 lica, 50.254 sa završenim fakultetom i 164 doktora nauka. Vlasnik hladnjače priča kako će mu radnici za hladnjaču stići iz Bangladeša. Mi ćemo brati, oni prebirati, a tamo u belom svetu konzumirati. Ne haju oni za naše muke, ni koliko nas košta proizvodnja. Oni znaju koliko će hleba za godinu da pojedu, kao da se hrane po tablici, a mi kada imamo mislimo da će tako biti uvek. I ništa se ne menja, samo što je sve gore.

Grakću vrane. Čitam Crnjanskog. S njim idem ulicama Beča, 1918. je godina, raspada se Austrija „kao u teatru”. Zanimljivi su komentari uz pesme koje je pisao. Čitanje pomaže da se nađem u drugom vremenu. Imam na umu i misao „Čitalac živi hiljadu života pre nego što umre. Čovek koji ne čita knjige živi samo jedan”. U razvijenim zemljama čitanje pomaže lečenju. Biblioterapija.

16. juna svrati kod mene rođak. S njim Rom. Iz Lajkovca je, veli. Došao da radi. Pitam ga za pisca Radovana Belog Markovića. Sleže ramenima. „Nisi čitao”, kažem, zbog toga i nadničiš u Trešnjevici. On se smeje, a ja ozbiljno pitao...

I posle preživljene korone berem maline. Znači, vratio sam se.

„Čiča jede, čiča mola ladi”, kaza mi Kineskinja u prodavnici. „Malo ladi, malo jede.”

Ovde nema korone, korona je tamo gde je narod. U gradovima. Zato se treba sklanjati u duhovnu oazu u Trešnjevici.

Uveče sedim na bukovom panju ispred rodne kuće. Sve utonulo u tamu, samo na brdu u Koritima svetli, kao „svitac u tami”.

Kaže Rašo: „Hoću da se vidi da nekog ovde ima.”

Ima li ko da vidi, da čuje? Dok se i ovo svetlo nije utulilo.

Književnik živi u Trešnjevici (kod Arilja) i Nišu