Tajna sibirske tajne

PLANETOLOGIJA 
I posle jednog stoleća velika tajna prekrivena je neprozirnim velom: zaslepljujuća svetlost na nebu prethodila je strahotnom prasku iznad sibirske tajge posle kojeg je 2.000 kvadratnih kilometara šume ostalo posečeno. Kao da je nevidljivi kosac snažnim zamahom u tili čas sasekao stotine hiljada stabala. U gradu Irkutsku, 1.500 kilometara udaljenom od reke Podkamenaja Tunguska, seizmički uređaji zabeležili su podrhtavanje, za koje se isprva verovalo da je posledica zemljotresa.

Zasijala je ogromna plamena buktinja pod čijim su odsjajem žitelji Londona dan kasnije čitali novine usred noći obasjane čudnovatim bleštavilom.

Šta je izazvalo čudesnu pojavu na samom isteku meseca juna 1908. godine?

Naučnici su proračunali da je prasak bio jednak snazi od 10 do 20 megatona trinitrotoluola (TNT) ili hiljadu puta razorniji od atomske bombe bačene na Hirošimu!

Gasoviti duh iz kore

Veoma dugo opstaje razjašnjenje da uzrok potiče iz kosmosa: asteroid ili kometa. Minule decenije preovladalo je gledište da se u Zemljinom vazdušnom omotaču raspao asteroid, prečnika oko 30 metara i mase približno 620.000 tona, gotovo desetostruko veće od potonulog parobroda „Titanik”.

(/slika2)Najnovije dočaravanje (simulacija) na računaru, obavljeno u Nacionalnoj laboratoriji Sandija (SAD), ukazuje da je bio tri-četiri puta manji (dvadesetak metara u prečniku). Uletevši u atmosferu stvorio je mlaz veoma vrelog gasa nadzvučne brzine: vatrena lopta je uzrokovala udarne talase koji su se ispoljili znatno jačim blizu površine nego što se ranije zamišljalo.

Prvim vinovnikom oglašena je stena koja se, posle milionima godina lutanja kosmičkim prostranstvima, obrušila na našu planetu. I najrevnosniji tumači nesvakidašnjeg događaja znaju da takvo objašnjenje poprilično šupljikavo. Uprkos tome, uporni su u traganju verujući da će naići na naznake budućih sličnih udesa koji se dešavaju jednom u razmaku od 200 do 1.000 godina. Zamislite samo da se ustremi na gusto naseljeno područje, a ne u pusta sibirska područja!

Krivac bi mogla da bude stena izbačena iz asteroidnog pojasa između Marsa i Jupitera ili kometa sačinjena od prastare građe što u velikom obigrava Sunčevu porodicu. Smrznute zaleđene grudve iz vremena oblikovanja planeta jure većom brzinom, zbog čega prilikom udara oslobode više kinetičke energije od krupnijih asteroida. Ali nijedan komadić nije još nađen u Sibiru.

Znalci još pouzdano ne znaju kolike su razmere tajanstvenog predmeta koji je ostavio toliku pustoš u tajgi: procenjuje se da je u prečniku imao od tri do 70 metara. Svi su saglasni, međutim, da se u trenju s molekulima vazduha rasprsnuo nad šumom – na visini od nekoliko do deset kilometara. I dalje se prepiru da li je išta palo dole ili je sve sagorelo iznad tla.

Jedni su poverovali da je jezero Čeko, okruglastog oblika, negdašnje udubljenje ispunjeno vodom koje je načinila stena zariviši se deset metara duboko. Drugi su to brže-bolje osporili izjavivši da ništa vanzemaljskog porekla nije nađeno, a da je stotine hiljada stabala pokosilo deset miliona tona gasa obogaćenog metanom koji je naglo ispušten iz Zemljine kore. Kao duh iz Aladinove svetiljke. Sličan beleg postoji u Norveškoj: jezero Ridge površine 700 kvadratnih kilometara.

I Mesec i dinosauri

U maštovitim nagađanjima nisu izostali ni ostali neobični uzročnici. Ruski pisac naučnofantastičnih skaski Aleksandar Kazancev je okrivio svemirsku letelicu s Marsa čiji se nuklearni motor raspao. Drugi su to pripisali poništenju (anihilacija) neznatne grudvice antimaterije zalutale iz kosmosa, treći nisu oklevali da protumače kako je malena “crna rupa” prošišala kroz Zemlju.

Nije izostavljen ni naš proslavljeni zemljak Nikola Tesla: u jednoj priči se raspreda da je on uveče 30. juna 1908. godine, navodno, izvodio oglede sa „zracima smrti” i da je nakon tunguske eksplozije rastavio svoje razorno oružje smatrajući ga suviše opasnim za buduća pokolenja.

Ispredanju svakojakih predanja doprinela je činjenica što je prvo naučno ispitivanje pogođenog područja, koje je predvodio vodeći znalac za meteorite u Akademiji nauka Leonid Kulik, upriličeno tek 1927. Prikupivši mnoga svedočenja očevidaca, on je zaključio da se stropoštao meteorit, iako nije otkrio očekivano udubljenje. Ni 33 leta kasnije nisu imali više sreće: nikakav ožiljak na tlu nije opažen.

Nedavno je u uglednom časopisu „Nejčer” opisano da je naša planeta iskusila najrazorniji udar pre, otprilike, 4,4 milijarde godina kada se sudarila s nebeskim telom Marsove veličine, što je otpustilo 2.390 biliona megatona na severnoj populopti. Nikakvo udubljenje nije zaostalo, pretpostavlja se da se od razletelih ostataka docnije uobličio Mesec.

Naučnici su se ozbiljno zabrinuli tek šezdesetih godina prošlog veka kada je na Zemljinom pratiocu opaženo mnoštvo kratera. Poznati časopis „Sajens” je 1980. objavio člnaka u dočarano kako seasterioid pre 65 miliona godina stropoštao u Meksičkom zalivu (blizu poluostrva Jukatan), što je urodilo potonjim išeznućem dinosaura i brojnih životinjskih i biljnih vrsta.