Тајна сибирске тајне

ПЛАНЕТОЛОГИЈА 
И после једног столећа велика тајна прекривена је непрозирним велом: заслепљујућа светлост на небу претходила је страхотном праску изнад сибирске тајге после којег је 2.000 квадратних километара шуме остало посечено. Као да је невидљиви косац снажним замахом у тили час сасекао стотине хиљада стабала. У граду Иркутску, 1.500 километара удаљеном од реке Подкаменаја Тунгуска, сеизмички уређаји забележили су подрхтавање, за које се испрва веровало да је последица земљотреса.

Засијала је огромна пламена буктиња под чијим су одсјајем житељи Лондона дан касније читали новине усред ноћи обасјане чудноватим блештавилом.

Шта је изазвало чудесну појаву на самом истеку месеца јуна 1908. године?

Научници су прорачунали да је прасак био једнак снази од 10 до 20 мегатона тринитротолуола (ТНТ) или хиљаду пута разорнији од атомске бомбе бачене на Хирошиму!

Гасовити дух из коре

Веома дуго опстаје разјашњење да узрок потиче из космоса: астероид или комета. Минуле деценије преовладало је гледиште да се у Земљином ваздушном омотачу распао астероид, пречника око 30 метара и масе приближно 620.000 тона, готово десетоструко веће од потонулог пароброда „Титаник”.

(/slika2)Најновије дочаравање (симулација) на рачунару, обављено у Националној лабораторији Сандија (САД), указује да је био три-четири пута мањи (двадесетак метара у пречнику). Улетевши у атмосферу створио је млаз веома врелог гаса надзвучне брзине: ватрена лопта је узроковала ударне таласе који су се испољили знатно јачим близу површине него што се раније замишљало.

Првим виновником оглашена је стена која се, после милионима година лутања космичким пространствима, обрушила на нашу планету. И најревноснији тумачи несвакидашњег догађаја знају да такво објашњење поприлично шупљикаво. Упркос томе, упорни су у трагању верујући да ће наићи на назнаке будућих сличних удеса који се дешавају једном у размаку од 200 до 1.000 година. Замислите само да се устреми на густо насељено подручје, а не у пуста сибирска подручја!

Кривац би могла да буде стена избачена из астероидног појаса између Марса и Јупитера или комета сачињена од прастаре грађе што у великом обиграва Сунчеву породицу. Смрзнуте залеђене грудве из времена обликовања планета јуре већом брзином, због чега приликом удара ослободе више кинетичке енергије од крупнијих астероида. Али ниједан комадић није још нађен у Сибиру.

Зналци још поуздано не знају колике су размере тајанственог предмета који је оставио толику пустош у тајги: процењује се да је у пречнику имао од три до 70 метара. Сви су сагласни, међутим, да се у трењу с молекулима ваздуха распрснуо над шумом – на висини од неколико до десет километара. И даље се препиру да ли је ишта пало доле или је све сагорело изнад тла.

Једни су поверовали да је језеро Чеко, округластог облика, негдашње удубљење испуњено водом које је начинила стена заривиши се десет метара дубоко. Други су то брже-боље оспорили изјавивши да ништа ванземаљског порекла није нађено, а да је стотине хиљада стабала покосило десет милиона тона гаса обогаћеног метаном који је нагло испуштен из Земљине коре. Као дух из Аладинове светиљке. Сличан белег постоји у Норвешкој: језеро Ридге површине 700 квадратних километара.

И Месец и диносаури

У маштовитим нагађањима нису изостали ни остали необични узрочници. Руски писац научнофантастичних скаски Александар Казанцев је окривио свемирску летелицу с Марса чији се нуклеарни мотор распао. Други су то приписали поништењу (анихилација) незнатне грудвице антиматерије залутале из космоса, трећи нису оклевали да протумаче како је малена “црна рупа” прошишала кроз Земљу.

Није изостављен ни наш прослављени земљак Никола Тесла: у једној причи се распреда да је он увече 30. јуна 1908. године, наводно, изводио огледе са „зрацима смрти” и да је након тунгуске експлозије раставио своје разорно оружје сматрајући га сувише опасним за будућа поколења.

Испредању свакојаких предања допринела је чињеница што је прво научно испитивање погођеног подручја, које је предводио водећи зналац за метеорите у Академији наука Леонид Кулик, уприличено тек 1927. Прикупивши многа сведочења очевидаца, он је закључио да се стропоштао метеорит, иако није открио очекивано удубљење. Ни 33 лета касније нису имали више среће: никакав ожиљак на тлу није опажен.

Недавно је у угледном часопису „Нејчер” описано да је наша планета искусила најразорнији удар пре, отприлике, 4,4 милијарде година када се сударила с небеским телом Марсове величине, што је отпустило 2.390 билиона мегатона на северној популопти. Никакво удубљење није заостало, претпоставља се да се од разлетелих остатака доцније уобличио Месец.

Научници су се озбиљно забринули тек шездесетих година прошлог века када је на Земљином пратиоцу опажено мноштво кратера. Познати часопис „Сајенс” је 1980. објавио члнака у дочарано како сеастериоид пре 65 милиона година стропоштао у Мексичком заливу (близу полуострва Јукатан), што је уродило потоњим ишезнућем диносаура и бројних животињских и биљних врста.