Slovenska duša

Gotovo trideset godina s beogradskom građevinskom firmom „Partizanski put” boravio sam u inostranstvu. Pet godina sam proveo u Zambiji, devetnaest u Zimbabveu, godinu dana u Jordanu, godinu u Sudanu i četiri godine u Ugandi.

Za vreme boravka doživeo sam razne stvari, većinom prijatne. Međutim, jedan događaj iz Ugande posebno mi je ostao u sećanju. Zanimljivo je da ova država nije nikad bila britanska kolonija, već samo protektorat. Ta planinska zemlja jedina je u koju je Vinston Čerčil stalno dolazio na godišnji odmor jer ima veoma čist vazduh i klimatski je slična Švajcarskoj.

Često sam išao poslovno u grad Kampalu, pa su me moje knjigovođe jednom zamolile da im kupim neke lekove. Kao i svuda, i ovde je parkiranje bilo problem. Jedva sam našao mesto ispred neke male apoteke. Ušao sam i ugledao dve plavuše apotekarke – mislio sam da su Poljakinje. Započeo sam razgovor i pitao sam ih da li su iz Poljske, na šta su mi odgovorile da su Ruskinje.

Obradovao sam se i započeo razgovor na ruskom jeziku, koji sam učio u školi osam godina.

Na njihovo pitanje odakle sam, odgovorio sam da sam iz Srbije. Razgovor je bio veoma prijatan, a one su se iznenadile što znam ruski.

Kad sam preuzeo naručene lekove i uputio se ka izlazu, na pola puta glavna apotekarka mi je rekla:

– Molim vas, sačekajte malo.

Okrenuo sam se misleći da sam nešto zaboravio. Prišla mi je i rekla mi:

– Ja se vama izvinjavam što Rusi nisu više uradili da zaštite srpski narod i da vas Zapad ne bombarduje.

Gospode Bože, kad grunuše suze. Prosto sam se skamenio, ukočio, zatekla me je.

Rekao sam joj:

– Hvala Vam, hvala Vam, hvala Vam.

Okrenuo sam se i praktično pobegao iz apoteke da me ne bi videle kako plačem.

Ova Ruskinja iz apoteke, koju sam video prvi put u životu, rekla mi je te reči iz srca, iz dubine duše...

E, to vam je slovenska duša.

A njene reči neću nikad zaboraviti.

Branko D. P. Vukičević,
leksikograf