Словенска душа

Готово тридесет година с београдском грађевинском фирмом „Партизански пут” боравио сам у иностранству. Пет година сам провео у Замбији, деветнаест у Зимбабвеу, годину дана у Јордану, годину у Судану и четири године у Уганди.

За време боравка доживео сам разне ствари, већином пријатне. Међутим, један догађај из Уганде посебно ми је остао у сећању. Занимљиво је да ова држава није никад била британска колонија, већ само протекторат. Та планинска земља једина је у коју је Винстон Черчил стално долазио на годишњи одмор јер има веома чист ваздух и климатски је слична Швајцарској.

Често сам ишао пословно у град Кампалу, па су ме моје књиговође једном замолиле да им купим неке лекове. Као и свуда, и овде је паркирање било проблем. Једва сам нашао место испред неке мале апотеке. Ушао сам и угледао две плавуше апотекарке – мислио сам да су Пољакиње. Започео сам разговор и питао сам их да ли су из Пољске, на шта су ми одговориле да су Рускиње.

Обрадовао сам се и започео разговор на руском језику, који сам учио у школи осам година.

На њихово питање одакле сам, одговорио сам да сам из Србије. Разговор је био веома пријатан, а оне су се изненадиле што знам руски.

Кад сам преузео наручене лекове и упутио се ка излазу, на пола пута главна апотекарка ми је рекла:

– Молим вас, сачекајте мало.

Окренуо сам се мислећи да сам нешто заборавио. Пришла ми је и рекла ми:

– Ја се вама извињавам што Руси нису више урадили да заштите српски народ и да вас Запад не бомбардује.

Господе Боже, кад грунуше сузе. Просто сам се скаменио, укочио, затекла ме је.

Рекао сам јој:

– Хвала Вам, хвала Вам, хвала Вам.

Окренуо сам се и практично побегао из апотеке да ме не би виделе како плачем.

Ова Рускиња из апотеке, коју сам видео први пут у животу, рекла ми је те речи из срца, из дубине душе...

Е, то вам је словенска душа.

А њене речи нећу никад заборавити.

Бранко Д. П. Вукичевић,
лексикограф