Razne boje fundamentalizma

Nova modna linija talibana Pre dve decenije terorizam je eruptivno stupio na scenu označavajući novu eru starog fenomena, ali njegove ideje ni danas nisu poražene zahvaljujući usponu fundamentalizma koji je ugrađen u njegove ideološke temelje.

Sve vrste verskog fundamentalizma – jevrejskog, hrišćanskog ili muslimanskog – imaju jednu zajedničku osobinu: nepomirljivo i isključivo insistiraju na jednoj istini i jednom legitimnom načinu života.

Zašto je onda nedostatak bilo kakve religiozne fleksibilnosti paradoksalno propraćen političkim pragmatizmom, spremnošću najtvrđe verske ortodoksije da uđe u savezništva sa manje religioznim, čak i političarima koji su bliski sekularnom fundamentalizmu?

Kako se dogodilo da ultraortodoksni Haredi Jevreji budu najbliži saveznici doskorašnjeg premijera Benjamina Netanijahua koji ignoriše šabat i košer ishranu? Zar ne deluje pomalo neprirodno da američki fundamentalisti – beli hrišćanski evanđelisti – tako dobro sarađuju sa Donaldom Trampom koji slabo mari za religiju?

Ruska pravoslavna crkva ponaša se kao da je velikog spasitelja našla u Vladimiru Putinu, bivšem agentu KGB-a iz vremena kada je sovjetska država žestoko proganjala vernike.

Zašto su ajatolasi Islamske Republike Iran prihvatili da pregovaraju sa „Velikom sotonom” koju oličavaju Amerikanci, a talibani se krajem 2020. u Dohi dogovarali sa predstavnicima Trampove administracije koja bi po svim uzusima trebalo da bude ovaploćenje „neverništva” i svih zala ovog sveta? Kako je premijer Narendra Modi u Indiji svoju bazu izgradio na krajnje desnom hindu nacionalizmu poznatom kao hindutva?

Značajan broj američkih biskupa je za to da se rimokatoliku Džou Bajdenu uskrati pričešće zbog njegove podrške zakonu o pravu na abortus. Izraelski veoma religiozni premijer Naftali Benet je na meti ultraortodoksnih koji za njegovu vladu kažu da „skrnavi božije ime”.

Kakav kontrast! Bajdenova verska posvećenost trebalo bi da privlači hrišćane, ali ih odbija. Benet bi trebalo da imponuje jevrejskim vernicima, a oni tvrde da „iskorenjuje judaizam”. Dvojica lidera koji svoje verske afinitete uzimaju veoma ozbiljno, nasledila su dvojicu sekularnih prethodnika – sa snažnim vezama sa hrišćanskim, odnosno jevrejskim fundamentalistima. Bajden i Benet svoje pobede nisu postavljali u verski kontekst, ali fundamentalisti svakako jesu.

Iako su fundamentalističke teokratije retkost 21. veka, pokazuje se da je podudarnost interesa između fundamentalističkih grupa i manje religioznih, čak i sekularnih političara, sasvim česta pojava. Ukoliko fundamentalisti ne mogu da ostvare apsolutnu moć kooptiranjem korumpiranih i potčinjavanjem podložnih, spremni su da postanu partneri u vlasti sa raznim populistima, koliko god oni bili sekularni. Ono što ih spaja je pragmatska spremnost na saradnju sa svima koji se protive vrednostima liberalne demokratije.

Koje god vrste bio, fundamentalizam je veoma efikasan kada se kombinuje sa drugim izazovima liberalnoj demokratiji. Danas jevrejski ili hrišćanski fundamentalizam deluju benignije u poređenju sa vremenima kada su jeretici bili spaljivani a preljubnice kamenovane, ali ideje nisu izgubile na opasnosti.

Fundamentalizam je u osnovi autoritarnost zavijena u religiozne odore i predstavljena jezikom vere, a diktatori i autokrate po pravilu sa njima lakše nalaze zajednički jezik nego sa demokratama. Najbrži način da uspostavite kontrolu nad nekom etničkom grupom ili čitavim narodom je ako za početak obezbedite kontrolu barem jedne polovine.

Nema sumnje da je dve decenije od američke invazije Avganistana – koja je trebalo da bude naplata pravde za napad Al Kaide koja je utočište imala kod talibana – verski fundamentalizam u usponu. Od Teksasa, gde je donet zakon koji zabranjuje najveći broj abortusa posle šest nedelja – što je period u kome većina žena i ne zna da je trudna – do Kabula gde talibani Islamskog Emirata Avganistan najavljuju povratak rigidnoj interpretaciji islamske vere.

Istorija pokazuje da fundamentalizam vodi isključivo u stagnaciju. Pod uticajem izraelskih zilota u vekovima pre Hrista, drevni Izrael zaostao je i politički i materijalno za susednim civilizacijama, provocirajući rimsku okupaciju koja je Jevreje raselila u dijasporu dugu dva milenijuma.

Hrišćanstvo Rimskog carstva uvelo je Evropu u 500 godina mračnog doba koje se okončalo tek ponovnim otkrivanjem Aristotela u 12. veku. Asketski budustički fundamentalizam u Kini od 4. do 9. veka doveo je do uništavanja 4.600 manastira pre nego što je dinastija Song oživela svojstvenu civilizaciju. Islamski fundamentalizam koji je u Bagdadu nastao negde oko 1067. označio je čitav milenijum nazadovanja čije posledice islamski svet oseća i danas.

Decenijama je „veliku nauku”, gotovo svaku vrstu nauke, predvodila Amerika, ali poslednjih decenija liderstvo je počelo da se topi. Sve se poklapa sa vremenom uspona verskog i političkog fundamentalizma koji je načeo američku intelektualnu vitalnost.

Istorija moderne Evrope od prvih univerziteta 12. i 13. veka – naučna revolucija, Prosvetiteljstvo ili modernizacija 19. stoleća – predstavlja pobedu racionalizma i nauke nad verskim dogmatizmom i autoritetom crkve. I u ovom veku Evropa je iskoristila priliku pokazujući koliko svaka vrsta fundamentalizma može da bude razorna. Broj naučnih radova iz Evrope pretekao je one iz SAD. Posle 11. septembra 2001, broj kineskih i indijskih studenata po Americi se prepolovio – radije odlaze u Evropu.

Fundamentalizam je moćan, i opasan, zbog kontrole najdubljih ideala i identiteta vernika. Istorija je puna demagoga koji su usvojili zamke vere kako bi svoju amoralnu politiku predstavili kao volju božiju. Da sve bude gore, oslanjali su se na iskonski impuls da pravedne „nas” suprotstave demonskim „njima” raspirujući ponekad suprotstavljena tvrđenja pripadnika sve tri Avramove vere da su izabrani od boga.