Nemogući entitet

Nepriznat u Srpskoj, Šmit se okrenuo federaciji, koja ga priznaje. Marljivi i uporni Nemac ne gubi vreme i latio se izmena izbornog zakona zbog čega će izgubiti priznanje i u jednoj od dve polovine većeg entiteta.

Kada sam 2007. svojoj knjizi dao naslov „BiH – nemoguća država”, bio sam siguran da Bosna jeste nemoguća kao država. Još se održala samo zahvaljujući spoljnim podupiračima. Posle Dejtona je još i imala neku šansu, ali umesto da se sve tri strane uhvate za reč, odnosno za slovo potpisa sporazuma, njegovi kreatori su počeli sistematski da ga ruše, pa su im se pridružili i bošnjački predstavnici. Danas BiH više nije moguće sastaviti ni uz pomoć diktatorskih bonskih ovlašćenja, za kojima je „mudro” posegao Incko, protektor u ostavci. Zaljuljao je bosanski tronožac do prevrtanja i zabavio o jadu nesuđenog naslednika.

Ono što te 2007. nije bilo ništa manje očigledno, i bošnjačko-hrvatska Federacija je jednako nemoguć entitet koliko je i cela BiH nemoguća država. Ali nemogući entitet u kojem više nema Srba pa ne mogu biti remetilački faktor, nekako je uvek bio u drugom planu aktivnosti međunarodne zajednice da bi Srpska bila u centru pažnje kao dežurni krivac.

Zato je manje poznato da vlada federacije na osnovu izbora 2018. evo ni krajem 2021. još nije formirana, da u Mostaru u nekoliko ciklusa izbori nisu ni održani, da je najveći hercegovački grad još od rata podeljen „Berlinskim zidom” između Bošnjaka i Hrvata, da je prvi supervizor za Mostar Nemac Hans Košnik odustao od zadatka ujedinjenja grada na Neretvi kao nemoguće misije.

Ipak, čaša se prelila na izbornom zakonu koji je omogućio da Bošnjaci biraju hrvatskog predstavnika u zajedničkim organima. Tri mandata Željka Komšića, po rođenju Hrvata, koji  u zajedničkom Predsedništvu BiH zastupa bošnjačke interese umesto interese svoje nacionalne baze redovno pobeđuje lidera HDZ-a Dragana Čovića zahvaljujući brojnijim bošnjačkim glasovima. Herceg-Bosanci su dugo strpljivo čekali da ne poremete prijem „matice” Hrvatske u EU, koji je podrazumevao nula sporova sa susedima, pa i sa BiH, a istu politiku sledila i je Katolička crkva u Hrvata. Nakon toga Čović je ustao protiv bošnjačke dominacije u FBiH i našao oslonac u Dodiku, koji to isto čini na nivou BiH.

Proradila je diplomatija Hrvatske: već je Kolinda dva puta išla kod Erdogana, a onda su Milanović i Plenković ugostili Dodika, hrvatski evroparlamentarci su lobirali u kuloarima Brisela, Grlić Radman se požalio nemačkoj javnosti preko „Algemajne cajtunga”. Nadbiskup Puljić se ućutao, ali to ne znači da Vatikan ne deluje diskretno i efikasno. Milanović je zbog

odbrane prava sunarodnika u FBiH za Sarajevo postao gori od Dodika i Vučića zajedno.

Zanimljivo je da vrišteću izbornu anomaliju bošnjački intelektualci, kako „građanske”, tako i nacionalno-verske orijentacije, ni u neformalnom razgovoru ne priznaju kao problem. „Šta hoće ti Hrvati, nema ih šaka jada, ionako su natpredstavljani i u FBiH i u BiH ...” Iz toga sledi da i Srbe, koji su manje malobrojniji, i danas tretiraju isto kao i prilikom referenduma ’92. Oslonac za takvu aroganciju opet nalaze u podršci SAD. Greška, koja je opasno podelila veću polovinu BiH, potiče iz onog Vašingtonskog sporazuma iz 1994. godine i samo je prenesena u Dejtonski, izgleda nije slučajan propust. Jednostavno rešenje da se uvede i drugo izborno telo, tj. da odvojeno biraju Bošnjaci svoje, a Hrvati svoje predstavnike, prema klintonovcima u Stejt departmentu znači odustajanje od jedinstvene multi-kulti države i zapadnih vrednosti.

Međutim, Bajdenova najava da će, posle Trampa koji ih je bio zavadio, Amerikanci i Evropljani na Balkanu ponovo jahati zajedno, sa podrazumevanim vođstvom supersile, oduševila je Sarajevo, ali se očas se izjalovila. „Odluka o Avganistanu ne odnosi se samo na Avganistan. Reč je o kraju epohe velikih vojnih operacija usmerenih na preuređenje drugih zemalja”, rekao je predsednik Bajden u TV obraćanju naciji i ponovio programski stav Trampa iz predizborne kampanje za prvi mandat, a duboka država sprečila je i da ga realizuje.

Ako je verovati da se SAD zaista trajno odriču intervencionizma i u BiH, u čemu će im se pridružiti deo EU, koji se više ravna prema Vašingtonu nego Briselu, „nezavršene poslove” ostavljaju Nemačkoj. Berlin, međutim, još kuburi da nametne Šmita za visokog predstavnika u Republici Srpskoj, a kako će tek da se nosi sa Rusijom, Turskom, pa i Kinom, koja je i pre ulaganja u „Put svile” preko SB UN politički zakoračila BiH. Lekciju iz Avganistana, koju je naučio još kao građanin SSSR-a, Putin je ponovio Bajdenu 2. septembra u Vladivostoku.

„Neprihvatljivo je nametanje demokratskog uređenja nasilnim putem. Ako je nekom narodu potrebno drugačije državno uređenje, sam će doći do toga. A to se, eo ipso, odnosi i na uređenje BiH. Kada je onomad prilikom posete Sarajevu Dodik pozvao Erdogana da se zajedno sa Vučićem i Milanovićem uključi u raspetljavanje „bosanskog čvora”, ovaj je to, vidno iznenađen i polaskan, prihvatio, ali pod uslovom da se o tome slože predstavnici sva tri naroda. Po malicioznim reagovanjima sarajevskih medija na Dodikovu inicijativu direktno, a indirektno i na Erdoganov uslov, ispada da je Bošnjake jedino obradovalo što se Bakir okumio sa Sultanom. A kada je nesuđeni v. p. uputio istu sugestiju da se domaći akteri dogovore, Izetbegović je, prema očekivanju, i formalno rezolutno odbio inicijativu Republike Srpske „ravnopravan dogovor ili mirni razlaz”.

No, tek onda šok. Šmit je na skupu „Evroatlantske perspektive BiH” istakao da je Komšić hrvatski predstavnik, ali da su ga više birali Bošnjaci nego Hrvati. „Potrebne su izmene Izbornog zakona da bi se Hrvati osećali dovoljno zastupljeni, a ne da se sve završi bojkotom  izbora  sledeće godine”.

Izetbegović ne može da ih prihvati jer će izgubiti izbore. Ne bude li ih prihvatio, Čović će bojkotovati izbore. Bakir je do juče skandirao antisrpskom Inckovom zakonu nametnutom po bonskim ovlašćenjima, pa bi po istoj osnovi morao da prihvati i Šmitovu nepovoljnu arbitražu. Teško da će, ali će onda po onoj Alijinoj „uzeti samo onoliko Bosne koliko Bošnjaci mogu prosperitetno kontrolisati”. Ako već ne može cela BiH, bolje i treći entitet nego kantoni.

Profesor emeritus