Dva pisma – prava stvar

Iako puno čitam i pratim sve medije, nisam naišao na ocenu statusa i podršku za postojeće stanje i položaj oba pisma, ćirilice i latinice.

Mi nemamo svoje posebno pismo, ni ćiriličko ni latiničko. To je samo malo doterano, ali se ne može govoriti o posebnom pismu kao, recimo kod Kineza ili Japanaca. Znači, identitet je samo u detaljima koji su nastali sa Vukom. Isto tako stoji sa odnosom hrvatskog i latinice.

Mi, Srbi, možemo biti ponosni što imamo oba pisma, a ne kao, recimo, Bugari koji imaju samo ćirilicu. Dovoljna je sledeća komparacija: Moje prezime, recimo, ima devet slova ćirilicom i latinicom Bogićević. Nacije na istoku sa samo jednim pismom, moraju da transkribuju svoja prezimena iz ćirilice tako da budu čitljiva na zapadu. Recimo, bugarsko prezime Stoičev tada postaje Stoytchev, ali može i Stoichev, Stoychev itd. Tako se i ne vidi koje od mogućih prevoda je ono pravo.

Takav položaj pisma u Srbiji čak je vremenom postao kompatibilan i sa našim međunarodnim položajem i orijentacijom.

Miloš Bogićević,
Beograd