Два писма – права ствар

Иако пуно читам и пратим све медије, нисам наишао на оцену статуса и подршку за постојеће стање и положај оба писма, ћирилице и латинице.

Ми немамо своје посебно писмо, ни ћириличко ни латиничко. То је само мало дотерано, али се не може говорити о посебном писму као, рецимо код Кинеза или Јапанаца. Значи, идентитет је само у детаљима који су настали са Вуком. Исто тако стоји са односом хрватског и латинице.

Ми, Срби, можемо бити поносни што имамо оба писма, а не као, рецимо, Бугари који имају само ћирилицу. Довољна је следећа компарација: Моје презиме, рецимо, има девет слова ћирилицом и латиницом Богићевић. Нације на истоку са само једним писмом, морају да транскрибују своја презимена из ћирилице тако да буду читљива на западу. Рецимо, бугарско презиме Стоичев тада постаје Stoytchev, али може и Stoichev, Stoychev итд. Тако се и не види које од могућих превода је оно право.

Такав положај писма у Србији чак је временом постао компатибилан и са нашим међународним положајем и оријентацијом.

Милош Богићевић,
Београд