Novo američko dvorište

Džozef Bajden je povukao vojsku iz Avganistana tvrdeći da ima preča posla nego da i dalje u Kabulu bezuspešno pravi funkcionalnu vladu. Šta je taj preči posao – nije krio.

Malo je reći da se američka spoljna politika okreće Kini. Od predsednika Bajdena, preko potpredsednice Kamale Haris, do državnog sekretara Entonija Blinkena – svi su usredsređeni na Peking.

Prema kritičarima američkog intervencionizma, najveći neuspeh intervencionista bio je taj što su prevideli koliko će Kina ojačati dok Amerika ratuje po Bliskom istoku. Ukoliko je i stvarno došlo do tog previda, on se sad ubrzano nadoknađuje.

NEMA VIŠE ODLAGANjA: Iako je mnogo knjiga i članaka poslednjih decenija napisano o kineskom usponu i neizbežnom takmičenju između Vašingtona i Pekinga, to rivalstvo je „odlagano” zbog rata protiv terora. Poznavaoci međunarodnih prilika odavno su upozoravali da su najtragičniji sukobi u istoriji čovečanstva izbijali onda kad bi se konfrontirale sila koja se zalaže za status kvo, što je sad Amerika, i sila u usponu ili izazivač, što bi bila Kina.

Administracija Baraka Obame prepoznavala je ovaj izazov, ali ipak nije uspevala da se posveti Dalekom istoku onoliko koliko je htela. Da bi ojačao američko prisustvo u jugoistočnoj Aziji, Obama je poručivao evropskim saveznicima da će morati da se manje oslanjaju na američku odbranu, dok je s brojnim azijskim zemljama sklapao trgovinski sporazum. Taj sporazum nikad nije zaživeo jer ga je Obamin naslednik Donald Tramp odbacio čim je došao na vlast. Obamina vlada je do kraja ostala posvećena ratu protiv terora, čak je i povećala broj vojnika u Avganistanu i uvela zemlju u nove ratove, poput onih u Siriji i Libiji.

Tramp je otišao korak dalje ka istoku. Kritikovao je smene režima i pozivao spoljnopolitičku elitu da se usredsredi na Peking. Poveo je zemlju u trgovinski rat s Kinom, zabranio rad kineskog tehnološkog džina „Huavej” u Americi, pritisnuo brojne druge zemlje da urade isto i s talibanima dogovorio povlačenje Pentagona iz Avganistana. Iako je doktrina doneta za vreme Trampa predviđala da se Amerika od Bliskog istoka okreće Dalekom istoku, stvari su počele da se ubrzavaju s Bajdenom.

OD „HUAVEJA” DO „AUKUSA”: Bajden je u avgustu povukao vojsku iz Avganistana i proglasio kraj ere ratovanja protiv terora. Magazin „Forin polisi” je ove nedelje saznao da Stejt department znatno uvećava broj diplomata i stručnjaka koji će se baviti Kinom. U Vašingtonu i ambasadama širom sveta, novi službenici će proučavati kinesku politiku.

Nedavno su Sjedinjene Države s Velikom Britanijom i Australijom stvorile bezbednosni savez „Aukus” s ciljem da zauzdaju kineske ambicije u Indopacifiku. Kanbera će uz pomoć američke tehnologije napraviti podmornice na nuklearni pogon, koje će patrolirati Južnim kineskim morem. U tim vodama Peking se često konfrontira sa susedima, američkim partnerima, zbog teritorijalnih prava. Iako je dugo bila oprezna da ne ljuti Kinu, Australija je među prvima zabranila „Huaveju” da uvodi 5G mobilnu mrežu. Kako pišu tamošnji mediji, Kanbera se ulaskom u „Aukus” „kladila” na američku pobedu.

Mural s kineskim predsednikom Si Đinpingom i američkim Donaldom Trampom (Foto: EPA-EFE/Omer Messinger)

Da bi saveznike u jugoistočnoj Aziji zadržao u američkoj „orbiti”, Bajden je ovog leta slao šefa Pentagona Lojda Ostina, državnog sekretara Blinkena i potpredsednicu Kamalu Haris u Singapur, Vijetnam, Indiju i na Filipine. Dok je Blinken optužio Kinu da je sve agresivnija kod kuće i u svetu, Kamala Haris je poručila partnerskim zemljama da mogu da računaju na Ameriku u slučaju da se sukobe s Pekingom.

DAJEM TI PREDNOST: A kako je rivalstvo počelo? Da li je, proglasivši kraj rata u Avganistanu, Bajden objavio „rat” Kini? Ili je Kina objavila „rat” Americi kad je počela da gaji jače regionalne, pa i globalne ambicije? Da li je na pomolu „azijski NATO”? Hoće li SAD i Kina ući u rat zbog Tajvana? Da li je jugoistočna Azija, posle zapadne hemisfere, postala novo „američko dvorište”?

Ovakva pitanja su u javnosti smenila debatu o potrebi da se izgradi demokratija na Bliskom istoku. Pojedini američki mediji smatraju da se „pre više od jednog veka i za nemački rast mislilo da je nezaustavljiv, kao što je danas slučaj s kineskim” ili da u odnosima s Pekingom treba „govoriti tiho i nositi tarife i nosač aviona sa sobom”. Prema izveštajima kineskih medija na engleskom jeziku, oružani sukob je moguć, ali do njega verovatno neće doći jer se „Amerika plaši da uđe u rat s Kinom”.

Dok su ovo pisali, kineski mediji nisu naveli da je američka vojska daleko nadmoćnija od kineske. Možda ih je ohrabrilo to što je američki general, načelnik združenog generalštaba Mark Mili obećao kineskom kolegi Li Cučengu da će mu „dati fore”. Kako su legendarni američki novinar Bob Vudvord (afera „Votergejt”) i Robert Kosta iz „Vašington posta” otkrili u novoj knjizi „Opasnost”, Kinezi su se pri kraju Trampovog mandata plašili američkog napada. Mili ih je u tajnom razgovoru, za koji Tramp nije znao, umirivao tako što je poručio generalu Liju: „Ako bismo vas napali, javio bih vam unapred. To ne bi bilo iznenađenje”.

Mili je verovao da je Tramp „lud” i sposoban da baci nuklearno oružje ili naredi rat s Kinom, pa je pokušavao da spreči takav scenario dajući tajna obećanja rivalskoj sili. Za Trampa je on „izdajnik”, ali je za demokrate heroj.

Ni pripreme za novi hladni rat s rivalskom silom nisu razlog da se prestane s hladnim „građanskim ratom”.