Izostavljen ratni opus maestra Matačića

U Kulturnom dodatku „Politike” u subotu, 25. septembra, objavljen je prikaz Siniše I. Kovačevića pod naslovom „Maestralni maestro Lovro Matačić”. Već na početku prikaza autor ističe da je povod za njegovo objavljivanje monografija koja je štampana prošle godine u Zagrebu i koja donosi niz novih detalja o životu i stvaralaštvu pomenutog hrvatskog umetnika, koji je posle Drugog svetskog rata ostvario zavidnu inostranu karijeru.

Prilikom iščitavanja ovog prikaza ostao sam neprijatno iznenađen činjenicom da ni u jednoj rečenici nije ukazano na umetnikov lični i profesionalni angažman za vreme tzv. Nezavisne države Hrvatske. Naime, posle rečenice da je poslednji put nastupao pred beogradskom publikom 25. marta 1941. godine, izgledalo mi je logično da Siniša I. Kovačević čitaocima predstavi i one činjenice koje se odnose na Matačićev ratni opus. Međutim, iz nekih razloga, verovatno znanih samo autoru, sve to je izostalo, pa se čitav ogled pretvorio u neukusnu apologiju ličnosti koja, iz moralnog i ljudskog ugla, svakako to ne zaslužuje.

Da se razumemo. Matačićev doprinos srpskoj kulturi uoči Drugog svetskog rata niko ne spori. Da je to zaista tako, svedoči i Šesti tom Srpskog biografskog rečnika (Matica srpska, Novi Sad 2018), u kojem se na stranicama 270–272 nalazi opširno napisana biografska odrednica posvećena ovom dirigentu, kompozitoru i operskom reditelju (autor A. Vasić). Ipak, za razliku od Kovačevićevog prikaza, ovde nije izostalo pominjanje Matačićevog angažmana u NDH.

Uostalom, evo citata: „Po izbijanju Drugog svetskog rata i uspostavi NDH prešao je u Zagreb (1941), gde je komponovao koračnicu ’Pjesma hrvatske slobode’ i slične kompozicije za vojne muzičke ansamble. Od februara 1942. bio je umetnički direktor Zagrebačke opere, a od avgusta iste godine vrhovni nadzornik svih domobranskih muzika i zapovednik muzičara, rezervnih domobrana, članova HNK, koji su davali muzičke priredbe za vojne garnizone. Imao je čin domobranskog potpukovnika. Kao vrhovni vojni kapelnik NDH, 1943. dodeljen je Uredu za duhovnu skrb pripadnika oružanih snaga NDH u Beču. Angažovan je kao dirigent u Operi grada Beča (1942–1945), a nastupao je i u Nemačkoj, Italiji, Španiji, Letoniji i Rumuniji. U to vreme (1943—1944) nastao je igrano-dokumentarni film ’Borci za Hrvatsku’, u kojem je potpisan kao autor muzike, a pojavio se i u samom filmu. Posle Drugog svetskog rata optužen je za saradnju s režimom NDH. U literaturi se sreće podatak da je u jednom trenutku bio osuđen na smrt, ali o tome nema dokumenata. Jula 1945. osuđen je na pet godina prinudnog rada s lišenjem slobode i pet godina gubitka političkih i pojedinih građanskih prava. Presudnu ulogu u postizanju pomilovanja odigralo je angažovanje njegove druge supruge. Posle godinu dana pušten je iz zatvora u Staroj Gradiški i omogućeno mu je da radi.”

A Vasić, kao autor odrednice o Matačiću, dalje dodaje: „Po Titovom odobrenju dobio je 1954. jugoslovenski pasoš i od tada imao blistavu međunarodnu karijeru”, ali i ukazuje da su „njegov položaj i delatnost za vreme NDH bili uzrok snažnim protestima koji su onemogućili da posle Drugog svetskog rata nastupa u Srbiji”. Konačno, da ne bi bilo zabune, uz tekst o Matačiću, Vasić prilaže probrani naučni aparat koji sadrži i hrvatsku literaturu. Inače, sve ovo nije sporno i lako je proverljivo, a činjenica da se Matačićeva biografija našla u Srpskom biografskom rečniku svedoči o širini našeg neideologizovanog poimanja doprinosa i ovakvih ličnosti srpskoj kulturi.

Međutim, ono što je, verujem, za većinu dobronamernih ljudi neprihvatljivo, jeste pokušaj svesnog ili nesvesnog „friziranja” istorijskih činjenica, posebno ako je reč o ličnostima koje su aktivno podržavale genocidnu Nezavisnu državu Hrvatsku.

Milorad Vukašinović,
novinar i publicista, Novi Sad