Žrtve traume često nemaju odgovor na ključna pitanja

Svaka ćelija povređenog bića pamti traumu, ne samo razumnim ili emotivnim aspektima ljudskog doživljaja. Pamti i ponovo doživljava sopstveno stradanje, kao da se nanovo dešava. Žrtva zadugo nema moć da zaustavi ovaj proces. Kao pokvarena filmska traka, ista scena vrti se opet… pa opet… bez mogućnosti zaustavljanja. Ostaje samo krik, kao plač bez suza, dubok i nem. Tako zvuči objašnjenje dr Merime Isaković, kliničkog psihologa i kliničkog neuropsihologa, koja već dvadeset godina živi i radi u Australiji.

– Kada to znamo i u potpunosti razumemo, naša profesionalna i etička odluka da radimo sa žrtvama nasilja postaje delikatna i iskreno ljudska. Tada se potpuno posvećujemo kompletnom biću koje se pred nama i uz našu podršku otvara, u nadi da mu može biti bolje i da mu mi možemo pomoći da se oslobodi duhova prošlosti, straha i daljeg stradanja – dodaje Isakovićeva.

Iako je javnost u Srbiji pamti kao pozorišnu i filmsku glumicu, čiju je karijeru obeležio niz zapaženih uloga krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, manje je poznato da se Merima Isaković nakon teške saobraćajne nesreće preselila na Novi Zeland, gde je završila studije kliničke psihologije. U svom svakodnevnom radu, ona pomaže ljudima svih uzrasta koji su doživeli traumu, zbog čega imaju depresiju, anksioznost, napade panike, kognitivne poteškoće, kao i probleme sa samopoštovanjem, teškoće u odnosima sa drugim ljudima i na radnom mestu.

Merima Isaković radi i sa onkološkim pacijentima, osobama sa traumatskim povredama mozga i teškim fizičkim invaliditetom. Zbog svega toga, onima koji bliže poznaju Meriminu ličnu i profesionalnu biografiju, nije bilo iznenađenje kada je početkom godine ona dala podršku mladim glumicama u Srbiji koje su priznale da su bile žrtve seksualnog nasilja. Na ovogodišnjem 69. Kongresu psihologa Srbije, koji se  održava u organizaciji Društva psihologa Srbije, ona je govorila o načinu na koji trauma transformiše ljudsku dušu i menja pogled osobe na sebe i svet koji je okružuje.

– Trauma prečesto ostavlja izuzetno duboke ožiljke i ima moć da osakati i deformiše svest žrtava o sebi samima. Kao da gube sposobnost da prepoznaju sebe, žrtve traume opisuju zastrašujuće doživljaje otcepljenja od sopstvenog identiteta, gubitak samospoznaje i tonu u praznine gde sebe ne mogu da pronađu, gde više nema nikakvog osećanja samopoštovanja niti poverenja u sebe. Neverovanje u sebe vodi novim tamnim dubinama, dolazi do nepoverenja u druge i u svet kome su nekada pripadali. Sve to vodi ka gubitku vere u život. On postaje besmislen i žrtve ga gledaju očima punim tuge i straha – naglasila je Merima Isaković.

Ona podseća da žrtve traume često veruju da su krive za sopstveno stradanje i da su odgovorne za osećanje bola i ožiljke koji su im naneti. Misle da su loše i bezvredne i duboko veruju da će svi koje vole, pa i čitav svet biti bolji i srećniji bez njih. One nestaju bez glasa, a iza njih ostaje samo krik dubokog muka – krik tišine. Pred našim očima nestaju divni ljudi kojima su neljudi oduzeli moć govora, sposobnost da razmaknu svoje usne i iskažu istinu i bol koji im je nanelo neko drugo biće, koje su one smatrali humanim, pa čak i bliskim.

– Traumatski šok se, nažalost, ne završava okončanjem samog traumatskog događaja. Ono što sledi uglavnom je produžetak nasilja nad žrtvama traume. Treba imati na umu da su one preživele fizički, ali njihov unutrašnji doživljaj gašenja nasilno se produžava mnogobrojnim akcijama i reakcijama ljudi kojima su okružene. Nasilje se neretko nastavlja na svim bio-psiho-socijalnim nivoima. Zbog toga naučna istraživanja u oblasti kliničke psihologije i kliničke neuropsihologije ukazuju na sveobuhvatnost povrede žrtava nasilja, jer svaka ćelija koja je bila probuđena u momentu traume – pamti. Terapija je put kojim je naše humano biće, profesionalnom i ličnom spoznajom ljudskih vrednosti i doživljaja, ujedinjeno sa bićem žrtve, pomažući mu na njegovom putu traganja za sobom – uverava klinički psiholog i neuropsiholog.

– Ponekad ljudi dugo skupljaju mrvice sebe samih, ne bi li iznova oživeli onu snažnu osobu unutar sebe koju će ponovo zavoleti i smatrati dostojnom samopoštovanja i samopoverenja. Najvažnija uloga psihoterapije jeste da inspiriše ljude ka dragocenom traganju za sobom, ka povratku samopoštovanja i samopoverenja. Zadatak nas kao terapeuta jeste da im pomognemo da spoznaju sami sebe, da se osnaže i uzdignu do stanja u kome će želeti da im se pomogne, verovati da im se može pomoći, i steći snagu i spoznaju da su dostojni življenja i da je njihov život dragocen i njima i onima koje vole. Jer, život nije čekanje da oluja prestane, već učenje kako da se pleše na kiši – zaključuje Merima Isaković.