Ponedeljak, 29.11.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: SEMIH KAPLANOGLU, turski reditelj

Teško je ostati dobar čovek

Možda danas imamo više vere u kapitalizam nego u božje delo, religija je svedena na običaje, a savest, svest i obaveze više se ne dovode u pitanje
(Фото: Д. Лакић)

58. ANTALIJA

Antalija – U svetu autorskog filma u 21. veku teško je naći primer kao što je ovaj. Turski stvaralac Semih Kaplanoglu (1963) kao reditelj, scenarista, montažer i producent sopstvenih filmova sa debelim razlogom može poneti titulu pravog autora u današnjem filmskom svetu, u kojem se takav epitet često pogrešno mnogima pripisuje.

 Autor takozvane filmske triologije o Jusufu sačinjene od filmova „Jaje”, „Med” i „Mleko”, zatim i postapokaliptičkog „Semena”, započinje i nastavlja sada svoju novu trilogiju privrženosti, koju za sada čine „Privrženost” i „Privrženost, Hasan”, koji je posle Kanskog festivala gde je imao svetsku premijeru u programu „Izvestan pogled”, na 58. Antalijskom festivalu doživeo i svoju nacionalnu premijeru. Kaplanoglu nastavlja da se bavi prirodom i čovekom, ali sada govori i o jalovosti ljudskih duša usred plodne zemlje. I ovaj Kaplanogluov film naći će se pred srpskom publikom koja njegovo stvaralaštvo već dobro poznaje...

Pre početka gledanja filma pogledala sam podatak o njegovom trajanju, a kada se film završio jasno mi je i zašto – sve u njemu ima prirodan, organski ritam?

Jasno je da kao montažer nisam imao srca da ga skratim (smeh). Ima nekoliko slojeva u ovom filmu i bilo kakvo skraćenje jednog oštetilo bi druge. Sve otvorene teme, život kao takav, politika, kultura, religija, sve to zahteva neki logičan protok vremena u priči o poljoprivredniku u severozapadnom delu Turske gde je film i sniman. To je naša centralna industrijsko-farmerska zona u kojoj se mali farmeri nose sa velikim, često nemilosrdnim promenama koje ne menjaju samo prirodu i nekada plodno tlo već i sam život.

Ranjavanje prirode, seljak i uticaj ubrzanih ekonomskih promena teme su gotovo svih vaših filmova. Da li i vi poput Kloda Šabrola, kako mi je to jednom davno rekao, stalno snimate isti film?

Zanimaju me priroda i međusobna veza prirode i ljudskih bića. U nepravednom svetu nema dovoljno mesta za prirodu pa ni za čisto ljudsko biće koje živi u skladu sa prirodom. Sve probleme kojima danas svedočimo takođe možemo smatrati i osvetom prirode. Poremećena je veza prirode sa drugim bićima. Mi presecamo tu unutrašnju, duboku vezu svaki put kada posečemo drvo i kada je veza pokidana, sve drugo dolazi u pitanje. U svim svojim filmovima pokušavam da to istražim i da uočim posledice. Uvek se pitam odakle smo došli, gde živimo i kuda ćemo jednog dana otići.

Scene napada jabuka, isušene zemlje ili lebdenja i pada iščupanog starog drveta u „Privrženost, Hasan”sugerišu i da je lakše dobiti oprost i blagoslov od ljudi nego od prirode?

Da, priroda nam uzvraća udarac. Hrana nam je kontaminirana pesticidima, poplave, klizišta, zagađenost vazduha. Mi tome svedočimo, ali još ne razumemo i ne umemo da pronađemo pravo mesto da posadimo novo drvo i zato ne možemo da očekujemo da dobijemo blagoslov od prirode.

Oprost od ljudi Hasan traži tek kad treba da ode na hadžiluk u Meku i kad je to red učiniti. U surovom modernom kapitalizmu ovaj seljak, privržen svojoj obradivoj zemlji, teško da može da bude i dobar čovek, jeste li i na to hteli da nam ukažete?

Teško pitanje, ali mogu možda da odgovorim i sa – da, teško je ostati dobar čovek. Možda danas imamo više vere u kapitalizam nego u božje delo. Danas je religija svedena na običaje, na rituale. Savest, svest i obaveze više se ne dovode u pitanje. Religija ne može da spasi ljude, prosto ne može dok ljudi prvo ne spoznaju i ne propitaju sami sebe. Ukoliko to ne učine, ukoliko u sebi i za sebe ne postavljaju pitanja, religija im ne može odgovoriti. U filmu se ne bavim religijom već pitanjima savesti. I pitanjem koliko sva ova konceptska kultura, komunikacione tehnologije, digitalizacija utiču na sve to i na nas same. Svim svojim filmovima pa i u ovom bavim se vremenom i pojmom vremena. Kao ljudska bića mi smo svesni smrtnosti i ograničenosti vremena postojanja, ali sva ova nova tehnologija učinila je da svest o tome nestaje iz našeg života. Vreme se ubrzalo, pažnja nam je rasuta i sve manje preispitujemo sebe.

Postoji u filmu i scena otkupa paradajza koji nije po standardima Evropske unije. Turska još nije članica EU, ali biznis nezaustavljivo cveta u oba pravca, da li to onda govorimo i o hipokriziji?

I ja imam mnogo pitanja o tome. Specijalno o osnovnim principima Evropske unije, o ljudskim pravima koja su veoma važna. Ove principe mi prihvatamo u našoj zemlji, a istovremeno posmatramo kako se i koliko se poštuju u drugim zemljama. Te principe često svako tumači na svoj način, tako da su oni postali relativni. Samo članstvo u EU danas i nije možda toliko važno. Najvažnije je da se u Turskoj poštuju i posmatraju ljudska prava, da imamo pravdu i za to nam nije potrebna neka druga sila već to moramo učiniti sami u nadi da jednog dana možemo izgraditi pravi sistem.

Možda grešim, ali čini se da stvari u Turskoj kreću nabolje?

Ekonomski napredak definitivno možete jasno videti, ali bogatstvo samo za sebe nije dovoljno. Mora da postoji znatno veći napredak u kulturi, zakonima, u ljudskim pravima, u preraspodeli zarade, u ekološkom razvoju. Sve to treba da se isprati i razvije do kraja.

Svi vaši filmovi su na sveukupnom estetskom planu povezani sa lepotom, ali je ta lepota često zagonetna. Zašto?

Navešću primer finalne scene u ovom filmu. U njoj vidite prelepi pejzaž i čoveka koji je toliko krhak i mali u odnosu na pejzaž što je direktna asocijacija na meni omiljenog skulptora Đakometija. Sve oko nas, i priroda i bića, puno je lepote i ja pokušavam da to uhvatim i omogućim ljudima da to vide i osete. I uvek se pitam kako da pokažem i filmski naslikam lepotu. Njena zagonetnost možda iskrsava kada suočavam lepotu i vreme.

Kod nas postoji poslovica „Šta seješ, to žanješ”. Šta ćete vi požanjeti nakon svih ovih filmova? Večnost?

Ako mogu da se vratim i ponovo naiđem na dobar susret filma i publike, onda bih mogao da kažem da sam sejao dobro. Inače, i kod nas postoji slična izreka.

Kakav je vaš stav prema sve češćoj upotrebi striming platformi umesto odlaska u bioskop?

Bioskopi gotovo da su postali sveto mesto, nešto poput crkve ili džamije u koje retko idemo. Smanjen im je broj i sve pomalo liči na vreme pre postojanja pisanog jezika, kada je sav oslonac bio na usmenom kazivanju. Ali mi ćemo nastaviti da pričamo svoje priče iako je naša profesija možda već danas postala praistorijska u odnosu na ovu digitalnu eru. Možda se bliži kraj igranom filmu kakav smo poznavali, ali čak i pre ove ere nestankom velikih rediteljskih imena poput Antonionija, Bunjuela, Bresona, Bergmana i drugih, film je veoma mnogo izgubio. Šta će biti dalje i šta nam to dolazi, ne znam. I nije me briga.

Vi samo nastavljate da snimate svoje trilogije i ne brinete da li će ljudi odlaziti da gledaju nešto što se tako naziva?

Ne brinem, zato što je svaki film iz trilogija film za sebe, a sa druge strane trilogija je antička forma u umetnosti, poput triptiha slika nekog slikara. Ponekad kada želite da ispričate celokupnu priču samo jedan deo nije dovoljan. U ovoj novoj trilogiji istražujem pojam i značenje privrženosti i za to mi nije dovoljan samo jedan film. Prvi film „Privrženost” ima radnju koja je smeštena u Istanbul i reč je o mladoj majci koja mora svoju četvoromesečnu bebu svakodnevno da ostavlja na čuvanje kako bi išla na posao. U ovom slučaju istražujem privrženost u vezi između majke i bebe. U ovom drugom filmu o Hasanu videli ste o kakvoj vrsti privrženosti govorim. A završni film iz ove trilogije tek je u fazi pisanja, nisam još završio. Biće reči o reditelju koji pokušava da adaptira jedan turski roman koji zaista postoji i koji je objavljen 1930. godine, pred Drugi svetski rat kada su ljudi već osećali strepnju i strah od nadolaska opasnosti od novog poretka. Sve to me podseća na sadašnjicu i to je razlog zašto ću se temom privrženosti baviti kroz pokušaj reditelja da adaptira taj roman.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Пуно Име
Одакле премиса да је човек добар? Мислим да стварности више одговара фраза да је "тешко постати добар човек", "тешко је установити шта је то добар човек". Или само "тешко је остати"...

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.