Ponedeljak, 29.11.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
POGLEDI

Ima li ko da sluša

Mnogo je još onih koje bismo morali da slušamo, ali vlast to većini građana ne želi da omogući brutalnom kontrolom najtiražnijih i najgledanijih medija. To što neće da sluša, kad-tad će platiti

Svakome pokloni uvo, retkome glas, opaska je koja se pripisuje Vilijamu Šekspiru, ali ta mudrost se nikako ne prima kod srpskih političara.

Pričaju li pričaju i sve više se udaljavaju od onih za koje misle da će ih očarati svojim rečima – naroda. Režim je otišao toliko daleko da smatra da i ne mora da čuje voks populi, ubeđen da ima gotovo apsolutnu kontrolu nad biračkim telom koja će mu omogućiti ono čime je opčinjen: vlast i novac.

Vlast hoće poslušnost, pa je i logično da ne želi da sluša, a kamoli posluša.

Predsednik je odavno pohabao svako značenje ekskluzivnosti svojim vanrednim TV obraćanjima koja su se pretvorila u zamornu redovnost. Ostali i nemaju mnogo prilika da kažu šta misle, što i nije neki gubitak pošto znamo kako moraju da misle. Ponekad neko ištrči naizgled disonantnim tonovima – najčešće se to tiče regiona – ali i to je deo igrokaza koji će predsednik upotrebiti da sebe predstavi kao mirotvorca.

Dobija Aleksandar Vučić redovno rezultate ispitivanja javnog mnjenja. Posle svakog TV pojavljivanja daju mu se precizne mere reagovanja javnosti. Tako onda insistira na oštrini u odbrani Srbije od „ponižavanja” – što se građanstvu očito dopada – a koriguje se na teme u kojima se njegova interpretacija nečega baš i ne dopada većinskom narodu.

„Imamo sve manje i manje da kažemo o sve više i više”, pisao je izraelski pesnik Izrael Eliraz, a čini se da ništa više ne odgovora ovom zapažanju od dana u kojima, bez sopstvene volje, gledamo i slušamo o grozotama ubilačkih bandi, o planovima za likvidaciju šefa države, o velikim poslovima koji se nameštaju novoj kolekciji „kontroverznih biznismena” bliskih naprednjacima.

Narod ćuti u strahu, što bi vlast sebi morala da prizna, ali pitam se da li, dok uživa u sopstvenom glasu, čuje potmuli huk nezadovoljstva koji ne mogu da spreče ni kilometri novih auto-puteva, ni novi klinički centri, ni povišice plata i penzija.

Opozicija takođe kao da uživa u slušanju sopstvene glasne kakofonije. Ima mnogo antirežimski nastrojenih građana koji nisu zadovoljni, ali svoju energiju ne usmeravaju ni ka jednoj opozicionoj partiji niti kažu da bi za nju glasali. Niko ne naplaćuje nezadovoljstvo. Nema veštine koja može da proda ono što ne valja.

Kada je stvarnost tako parališuća, ne bi bilo loše odlučiti se na korak za koji mnogi smatraju da je izuzetno težak: slušati. Ovo je tim važnije što su suviše dugo i građani koji podržavaju vlast i oni koji su protiv nje živeli u iluziji neke „koegzistencije”, što je eufemizam za neravnopravan balans moći.

Treba slušati Aleksandra Obradovića, koji je pokušao da u „Krušiku” spreči krađu naših para, ali i one koji su ga brutalno zatvorili i kasnije na sve načine diskriminisali i marginalizovali.

Treba slušati Milovana Milivojevića, oca stradalog radnika iz „Milan Blagojević – Namenska” iz Lučana, koji antičkim herojstvom traži istinu, ali i direktora koji ga naziva „đubretom smrdljivim”.

Treba slušati Milenka Jovanovića, koji je dobio otkaz u Agenciji za zaštitu životne sredine zato što je hteo da znamo prave podatke, ali i birokrate koji su nas napravili budalama pošto je „zagađen” vazduh najednom postao „prihvatljiv”.

Treba slušati onu majku kojoj je predsednik poručio da je njen sin završio kao „ćevapčić”, ali i ministre koji su iznebuha otkrili da se pod firmom „navijača” godinama kriju najgori kriminalci.

Treba slušati glasove mirnih demonstranata koji gotovo svakodnevno, iz mnoštva razloga, stoje pred zgradom vlade i svima nanovo poručuju: dosta nam je da ćutimo.

Mnogo je još onih koje bismo morali da slušamo ali vlast to većini građana ne želi da omogući brutalnom kontrolom najtiražnijih i najgledanijih medija. To što neće da sluša, kad-tad će platiti. Kratkovida je to politika u vremenima kada su istina i informacije kao voda, a nezadovoljstvo buja pred televizorima u kući, za stolovima po kafanama, po pijacama i gradskom prevozu.

Istinu imaju da kažu mladi koji su slušali da treba da se obrazuju, a danas ne mogu da nađu posao pa jure radne vize za Zapad, stručnjaci raznih nauka koji voze taksi, zaposleni koji su poniženi sendvičem kao nadoknadom za prisustvo na mitingu za koji režim u svojoj osionosti umišlja da je zaista spontan iskaz zahvalnosti zlatnom dobu.

Vreme bi bilo da vlast duboko udahne i da sasluša šta svi oni imaju da kažu. Za stotine vozača, zavarivača ili bolničkih sestara već je kasno – otišli su – ali dovoljno je onih koji su još ovde, a vladajuća stranka im samo nudi poslanike čija svaka rečenica regrutuje barem pet novih kandidata za iseljenje iz zemlje.

Cena koju ljudi plaćaju je vidljiva. Pretvoreni su u građane drugog reda u sopstvenoj zemlji od kojih se očekuje da ćute. Kada prizbore, nema ko da ih čuje.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komentari19
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Vesko
Na sreću,tebe nema ko da sluša.
Боривоје Банковић
Не, нема ко да слуша. То је заједничко свим властима од 1945. наовамо.
Milica
Није проблем само у слушању. Проблем је и у разумевању. Дакле, сви они све чују и све знају, баш као и ми, само је питање да ли желе, могу и хоће да разумеју.
Раде Ковачевић
У тексту се осећа бунт, који није на видику, али који се жели. Не само да се жели, он се ишчекује као "догађање народа." Ево, овако: Легитимно је да свако вођен сопственим животним искуством има право да жели и да каже шта мисли и осећа о друштву у којем живи без икаквих последица. Али, размислимо о искуству. Шта смо то важно постигли многобројним "догађањима народа," шта смо изгубили, шта смо стекли? Хоћемо ли икада успети да усагласимо захтев за друштвеном правдом са друштвеним плурализмом?
Дипломирани политиколог
Право у центар. Искрено, почело је полако озбиљно да кључа. Биће јако весело кроз коју годину, јако.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.