Субота, 04.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Има ли ко да слуша

Много је још оних које бисмо морали да слушамо, али власт то већини грађана не жели да омогући бруталном контролом најтиражнијих и најгледанијих медија. То што неће да слуша, кад-тад ће платити

Свакоме поклони уво, реткоме глас, опаска је која се приписује Вилијаму Шекспиру, али та мудрост се никако не прима код српских политичара.

Причају ли причају и све више се удаљавају од оних за које мисле да ће их очарати својим речима – народа. Режим је отишао толико далеко да сматра да и не мора да чује вокс попули, убеђен да има готово апсолутну контролу над бирачким телом која ће му омогућити оно чиме је опчињен: власт и новац.

Власт хоће послушност, па је и логично да не жели да слуша, а камоли послуша.

Председник је одавно похабао свако значење ексклузивности својим ванредним ТВ обраћањима која су се претворила у заморну редовност. Остали и немају много прилика да кажу шта мисле, што и није неки губитак пошто знамо како морају да мисле. Понекад неко иштрчи наизглед дисонантним тоновима – најчешће се то тиче региона – али и то је део игроказа који ће председник употребити да себе представи као миротворца.

Добија Александар Вучић редовно резултате испитивања јавног мњења. После сваког ТВ појављивања дају му се прецизне мере реаговања јавности. Тако онда инсистира на оштрини у одбрани Србије од „понижавања” – што се грађанству очито допада – а коригује се на теме у којима се његова интерпретација нечега баш и не допада већинском народу.

„Имамо све мање и мање да кажемо о све више и више”, писао је израелски песник Израел Елираз, а чини се да ништа више не одговора овом запажању од дана у којима, без сопствене воље, гледамо и слушамо о грозотама убилачких банди, о плановима за ликвидацију шефа државе, о великим пословима који се намештају новој колекцији „контроверзних бизнисмена” блиских напредњацима.

Народ ћути у страху, што би власт себи морала да призна, али питам се да ли, док ужива у сопственом гласу, чује потмули хук незадовољства који не могу да спрече ни километри нових ауто-путева, ни нови клинички центри, ни повишице плата и пензија.

Опозиција такође као да ужива у слушању сопствене гласне какофоније. Има много антирежимски настројених грађана који нису задовољни, али своју енергију не усмеравају ни ка једној опозиционој партији нити кажу да би за њу гласали. Нико не наплаћује незадовољство. Нема вештине која може да прода оно што не ваља.

Када је стварност тако паралишућа, не би било лоше одлучити се на корак за који многи сматрају да је изузетно тежак: слушати. Ово је тим важније што су сувише дуго и грађани који подржавају власт и они који су против ње живели у илузији неке „коегзистенције”, што је еуфемизам за неравноправан баланс моћи.

Треба слушати Александра Обрадовића, који је покушао да у „Крушику” спречи крађу наших пара, али и оне који су га брутално затворили и касније на све начине дискриминисали и маргинализовали.

Треба слушати Милована Миливојевића, оца страдалог радника из „Милан Благојевић – Наменска” из Лучана, који античким херојством тражи истину, али и директора који га назива „ђубретом смрдљивим”.

Треба слушати Миленка Јовановића, који је добио отказ у Агенцији за заштиту животне средине зато што је хтео да знамо праве податке, али и бирократе који су нас направили будалама пошто је „загађен” ваздух наједном постао „прихватљив”.

Треба слушати ону мајку којој је председник поручио да је њен син завршио као „ћевапчић”, али и министре који су изнебуха открили да се под фирмом „навијача” годинама крију најгори криминалци.

Треба слушати гласове мирних демонстраната који готово свакодневно, из мноштва разлога, стоје пред зградом владе и свима наново поручују: доста нам је да ћутимо.

Много је још оних које бисмо морали да слушамо али власт то већини грађана не жели да омогући бруталном контролом најтиражнијих и најгледанијих медија. То што неће да слуша, кад-тад ће платити. Кратковида је то политика у временима када су истина и информације као вода, а незадовољство буја пред телевизорима у кући, за столовима по кафанама, по пијацама и градском превозу.

Истину имају да кажу млади који су слушали да треба да се образују, а данас не могу да нађу посао па јуре радне визе за Запад, стручњаци разних наука који возе такси, запослени који су понижени сендвичем као надокнадом за присуство на митингу за који режим у својој осионости умишља да је заиста спонтан исказ захвалности златном добу.

Време би било да власт дубоко удахне и да саслуша шта сви они имају да кажу. За стотине возача, заваривача или болничких сестара већ је касно – отишли су – али довољно је оних који су још овде, а владајућа странка им само нуди посланике чија свака реченица регрутује барем пет нових кандидата за исељење из земље.

Цена коју људи плаћају је видљива. Претворени су у грађане другог реда у сопственој земљи од којих се очекује да ћуте. Када призборе, нема ко да их чује.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари19
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Vesko
Na sreću,tebe nema ko da sluša.
Боривоје Банковић
Не, нема ко да слуша. То је заједничко свим властима од 1945. наовамо.
Milica
Није проблем само у слушању. Проблем је и у разумевању. Дакле, сви они све чују и све знају, баш као и ми, само је питање да ли желе, могу и хоће да разумеју.
Раде Ковачевић
У тексту се осећа бунт, који није на видику, али који се жели. Не само да се жели, он се ишчекује као "догађање народа." Ево, овако: Легитимно је да свако вођен сопственим животним искуством има право да жели и да каже шта мисли и осећа о друштву у којем живи без икаквих последица. Али, размислимо о искуству. Шта смо то важно постигли многобројним "догађањима народа," шта смо изгубили, шта смо стекли? Хоћемо ли икада успети да усагласимо захтев за друштвеном правдом са друштвеним плурализмом?
Дипломирани политиколог
Право у центар. Искрено, почело је полако озбиљно да кључа. Биће јако весело кроз коју годину, јако.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.