Šta sve „leči” ivermektin

Pratim vesti u vezi s kovidom 19, pa tako i o problemima u slučaju samolečenja neispitanim lekovima, što može ostaviti nesagledive posledice po zdravlje zaraženih. U ove lekove spada i ivermektin, posebno onaj za upotrebu u veterini, i prosto se „ježim” kad čujem za takve primere.

Kad je reč o upotrebi ivermektina, želim da iznesem sopstveni primer njegove primene, ali u sasvim druge svrhe. Naime, poznato je da je to lek koji u veterinarskoj upotrebi uništava parazite u telu domaćih životinja, a kod pasa se koristi za lečenje tzv. srčanog crva, čije larve zaraženi komarci, posebno u regionu južne Italije, ujedom prenose na pse. Bolest se uglavnom završava smrću, uz muke odlazećeg ljubimca jer se parazit – crv nastanjuje u samom srčanom mišiću.

Ali, da ne dužim. Mi nautičari, neki bi rekli brodovlasnici, moramo brodove, posebno jedrilice, pre porinuća u more da zaštitimo antivegetativniom premazom, žargonski „koperom”. Zahvaljujući internetu, otkrili smo novu metodu zaštite, koju su prvi primenili jedriličari iz Švedske još 2009. godine. Reč je o tome da na litar „kopera” dodate i 10 mililitara ivermektina, dobro promešate i takvim premazom namažete podvodni deo broda. Prvi put sam to probao 2014. godine i ostao zapanjen: po završetku dvomesečnog letovanja i izvlačenju broda iz vode, dno je mestimično bilo zahvaćeno biljnim tragovima, ali od crvića, pužića i prilepaka, koji se inače teško čiste ostavljajući kalcifikovane tragove ljuštura – ni traga. U cilju mornarske solidarnosti ovo otkriće podelio sam sa svim nautičkim poznanicima i od tada ga redovno upražnjavam.

Ove godine, zbog posebnog peha (brod je zbog pandemije kovida 19 bio na suvom dve godine, a ose su zapušile dovodni ventil morske vode za hlađenje motora na dnu broda) unutrašnji dizel-motor je doživeo toplotnu havariju. U takvoj situaciji najsigurnije rešenje je bilo da kod naše baze za sidrenje, kod Ostrva cveća, u blizini Tivta, na muljevito dno postavimo „corpo morto” – betonski blok od dve tone s jakim lancem i konopom na koji je brod bio povezan. Dakle, sve vreme je stajao na jednom mestu, što je predstavljalo idealne uslove za razvoj podvodnog sveta na samom dnu. Posle dva meseca i doživljene dve izuzetno jake nevere (nevremena) u tom položaju, zahvaljujući pomoćnom motoru stigoh do Marine „Zelenika”, gde se dizalicom brod izvlači na stalak i transportuje do marine Ronilačkog centra na kopnu u Sutorini. Neverovatno, ali na dnu se nije uhvatila ni trunčica životinjskog sveta. Nešto malo trave lako je skinuto uz mlaz creva i trljanje običnim sunđerom, a dno broda bilo je čisto.

Zoran Dimitrijević,
Novi Beograd