Шта све „лечи” ивермектин

Пратим вести у вези с ковидом 19, па тако и о проблемима у случају самолечења неиспитаним лековима, што може оставити несагледиве последице по здравље заражених. У ове лекове спада и ивермектин, посебно онај за употребу у ветерини, и просто се „јежим” кад чујем за такве примере.

Кад је реч о употреби ивермектина, желим да изнесем сопствени пример његове примене, али у сасвим друге сврхе. Наиме, познато је да је то лек који у ветеринарској употреби уништава паразите у телу домаћих животиња, а код паса се користи за лечење тзв. срчаног црва, чије ларве заражени комарци, посебно у региону јужне Италије, уједом преносе на псе. Болест се углавном завршава смрћу, уз муке одлазећег љубимца јер се паразит – црв настањује у самом срчаном мишићу.

Али, да не дужим. Ми наутичари, неки би рекли бродовласници, морамо бродове, посебно једрилице, пре поринућа у море да заштитимо антивегетативниом премазом, жаргонски „копером”. Захваљујући интернету, открили смо нову методу заштите, коју су први применили једриличари из Шведске још 2009. године. Реч је о томе да на литар „копера” додате и 10 милилитара ивермектина, добро промешате и таквим премазом намажете подводни део брода. Први пут сам то пробао 2014. године и остао запањен: по завршетку двомесечног летовања и извлачењу брода из воде, дно је местимично било захваћено биљним траговима, али од црвића, пужића и прилепака, који се иначе тешко чисте остављајући калцификоване трагове љуштура – ни трага. У циљу морнарске солидарности ово откриће поделио сам са свим наутичким познаницима и од тада га редовно упражњавам.

Ове године, због посебног пеха (брод је због пандемије ковида 19 био на сувом две године, а осе су запушиле доводни вентил морске воде за хлађење мотора на дну брода) унутрашњи дизел-мотор је доживео топлотну хаварију. У таквој ситуацији најсигурније решење је било да код наше базе за сидрење, код Острва цвећа, у близини Тивта, на муљевито дно поставимо „corpo morto” – бетонски блок од две тоне с јаким ланцем и конопом на који је брод био повезан. Дакле, све време је стајао на једном месту, што је представљало идеалне услове за развој подводног света на самом дну. После два месеца и доживљене две изузетно јаке невере (невремена) у том положају, захваљујући помоћном мотору стигох до Марине „Зеленика”, где се дизалицом брод извлачи на сталак и транспортује до марине Ронилачког центра на копну у Суторини. Невероватно, али на дну се није ухватила ни трунчица животињског света. Нешто мало траве лако је скинуто уз млаз црева и трљање обичним сунђером, а дно брода било је чисто.

Зоран Димитријевић,
Нови Београд