Junak svakog doba

Na ovaj u mom životu veliki dan nisam među vama zbog više sile, pa mi dozvolite da vam se obratim na ovaj način.

Za moje „životno delo” danas primam nagradu koja nosi ime Dositejevo, koji u našem narodu ima kultni status. Gotovo da nema čoveka u Srbiji koji njegovo ime ne izgovara s poštovanjem.

Taj veliki čovek nije ni rođen u Srbiji. Čakovo je tada bilo u Austriji. Srbija je tada postojala samo kao okupirana teritorija. Ostao je i bez roditelja. Školovao se u manastiru, a onda kao neki čudesni đak pešak krenuo po Evropi, od škole do škole. Da bi zaradio za put i za školovanje, radio je i kao jorgandžija, i kao učitelj, propovednik, lektor, korektor. Tako je bukvalno peške obišao: Nemačku, Italiju, Francusku, Englesku, Austriju, Rusiju, Malu Aziju, ceo Balkan, usput završio u Lajpcigu filozofiju i teologiju, naučio jezike: latinski, grčki, nemački, ruski, engleski, francuski, italijanski, rumunski i albanski, pisao knjige, prevodio. A već star, u šezdeset i šestoj godini, na prvi glas o ustanku u Srbiji došao je u svoju zemlju. Znao je da Karađorđe nije dovoljan, i svojim dolaskom poslao nam svoju najvažniju poruku: da narod ne može biti slobodan ako je nepismen, da ljudi mogu biti slobodni samo ako znaju, a da bi znali, moraju da čitaju jer samo obrazovani i osvešćeni ljudi umeju da misle, da razlikuju dobro od zla, prepoznaju prevaru, podvalu i demagogiju, i bore se za istinu. Za samo pet godina, od 1806. do 1811, usred bitaka i ustanaka otvorio je u nepismenoj Srbiji Veliku školu, kasnije Univerzitet, u koji se među prvima upisao Vuk Karadžić, otvorio Bogosloviju, počeo da radi na stvaranju prve srpske štamparije i umro baš kad je Serbija voštela, i borila se, uz himnu koju je on napisao.

U trenutku kad to veliko ime slavimo i na ovaj način dužni smo da pogledamo kako se odnosimo prema njegovom nasleđu. Svoje poruke i lično je zapisivao. Jedna glasi: „Ne pravimo se pametniji od svih i nikada i nikoga ne vređajmo, to je znak varvarstva”, a druga: „Knjige, braćo, knjige, a ne zvona i praporci.”

Danas, taj oblik varvarstva gledamo svakoga dana na raznim televizijskim kanalima i nazivamo ga dijalogom, polemikom, sučeljavanjem, a zvona i praporci čuju se sve jače i zaglušuju glasine razuma i racionalnosti. Danas neki mali đaci pešaci pešače kilometrima do najbliže škole u kojoj nije najgore što nema pristojan toalet, već što nema ni đaka, a učitelj otaljava posao s dvoje-troje i čeka otkaz.

Ovim svetom vlada novac. On određuje meru svemu i uspostavlja sopstveni sistem vrednosti. Ide tamo gde će se brzo oploditi i doneti profit. Takvom sistemu odgovaraju ljudi malog formata. Talentovani smetaju. Za stvaralaštvo koje traži strpljenje, vreme i posvećenost, novac nije zainteresovan. Ulaže se u industriju plitke zabave, drangulija i praporaca. Vrednost se određuje: marketingom, prometom, u piplmetar se gleda kao u berzanske izveštaje, gledanost i tiraž su dovoljni. Kako izaći na Dositejeve zapuštene staze? To talentovani ljudi moraju sami da odluče i da se izbore. Srbija je puna talentovanih ljudi.

Ali talenat nije ništa zasluženo. To je poklon. Dar prirode, boga, roditelja.

I svako će od tih brojnih talentovanih ljudi sam doneti odluku: hoće li svoj dar straćiti i prikloniti se sistemu proizvodnje praporaca ili će taj poklon dositejevski podeliti s onima kojima u životu niko ništa nije poklonio.

Ova visoka nagrada svedoči da sam pokušavao da idem Dositejevom stazom. Na tom putu su mi pomogli i oni koji su i sami tom stazom išli. I ovom prilikom želim da im se zahvalim.

Na prvom mestu, obraćam se vama, gospodo iz žirija. Vaša jednoglasna visoka ocena mog rada, a s obzirom na to da ste svi profesori univerziteta i vrhunski poznavaoci materije koju procenjujete, potvrđuje moje nade da u masovnoj publici koja me je decenijama podržavala nisu bili takozvani prosečni gledaoci, što se navodi kao razlog za omalovažavanje masovnosti, jer prosečan gledalac ne postoji. To mnoštvo se sastoji od ljudi, vrlo različitih, od onih skromno obrazovanih, do onih s najvišim kriterijumom vrednovanja, od kojih je sastavljen vaš žiri. Hvala vam.

Posebnu zahvalnost dugujem rediteljima Savi Mrmku i Aleksandru Đorđeviću, koji su svojim znanjem, talentom i majstorstvom doprineli da moje životno delo bude dostojno vaše pažnje i ove nagrade.

Iako je, hvala bogu, živ i u dobrom zdravlju i punoj snazi upravo završava snimanje moje serije „Junaci našeg doba”, izražavam zahvalnost reditelju Mihailu Vukobratoviću, koji je od „Boljeg života” preživeo gotovo sve moje serije, radeći to kao pravi i dosledni Dositejev sledbenik. Za četrdeset godina saradnje nisam s Mišom imao nijedan kreativan, kolegijalni ili običan ljudski nesporazum. Pravo čudo u ovom našem poslu i u ovoj našoj zemlji.

I konačno, ali ne na kraju, već od samog početka, od prvog susreta, najveću zahvalnost dugujem svojoj saradnici, inspiraciji, svojem najoštrijem kritičaru, onoj koja je verovala u mene i kad drugi nisu, koja nije izbegavala ni svađu ni raspravu samo da to što radimo bude bolje nego što bi bilo bez njene saradnje, mojoj Ljiljani.

Reč Siniše Pavića na svečanosti u Narodnom pozorištu povodom dodele nagrade „Dositej Obradović” za životno delo