Ring za patriote

Nekada su se, koliko pre pet godina, čuveni bokseri Tadija i Slobodan Kačar našli u dva suprotstavljena tabora srpske politike: prvi je podržavao DSS i Dveri, drugi DS.

Sada smo dobili politički klinč u regionalnom ringu u kome su država Srbija i bokserska reprezentacija Kosova. Odlukom sudija iz Beograda meč je završen politički, bez sportske borbe.

Srpske vlasti su čak tri puta zabranile ulazak u zemlju timu boksera s Kosova, koji je trebalo da učestvuje na svetskom prvenstvu u Beogradu, koje traje od 24. oktobra do 6. novembra. Nosili su obeležja države koju Srbija ne priznaje. Kraj.

Ima tu jedan mali problem: Bokserski savez Kosova je od 2014. punopravni član Svetske bokserske federacije (AIBA) i do sada je bez problema učestvovao na raznim takmičenjima, uključujući i zemlje koje ne priznaju nezavisnost južne srpske provincije.

Kosovo je, ma koliko se to vlastima u Beogradu ne sviđa, pod tim imenom primljeno u mnoge sportske organizacije – od Međunarodnog olimpijskog komiteta preko Svetske (FIFA) do Evropske fudbalske federacije (UEFA).

AIBA je od Bokserskog saveza Srbije zatražila da dozvoli učešće Kosova. Odluka Srbije je „neprihvatljiva”, poručio je njen generalni sekretar Ištvan Kovač. Ništa. Na prelazima Končulj i Merdare maloj delegaciji je rečeno da Srbija ne priznaje Kosovo kao državu, a samim tim ni državna obeležja Kosova.

Ubrzo je stiglo saopštenje AIBA u kome se kaže da očekuju da će Kosovska bokserska federacija biti tretirana kao i sve druge delegacije koje su članovi AIBA. „Verujemo da svi sportisti moraju da imaju fer šansu da se takmiče i demonstriraju najbolje kvalitete u ringu. Sport bi trebalo da ujedinjuje ljude i da bude oslobođen nacionalizma i politike.”

Predsednik AIBA Umar Kremlev poručio je da „u boksu nema granica, mi smo svi jedna velika familija, jedinstveni smo i jednaki”. Granica kod Merdara ga demantuje.

Rampa za boksere s Kosova možda može da deluje legitimno, ali nikako se ne uklapa u omiljenu ideju „Otvorenog Balkana” predsednika Aleksandra Vučića.

„Boks je sport patriota uz koji su odrastale generacije”, poručio je ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin. „Patriotski sportovi”, gospodine ministre, ne postoje. Sem ukoliko niste doživeli nepredviđeni udarac u glavu tokom sparingovanja sa selektorom bokserske reprezentacije Srbije, valjda da bi sebe promovisali kao patriotu.

Ako je šampionat sveta u boksu izuzetno značajan za imidž Srbije, kako kaže njegov promotor, glumac Miloš Biković, onda je taj imidž ozbiljno urušen ovom „patriotskom kontumacijom” koja je, još jednom, potvrdila primat politike nad sportom. Većina beogradskih medija čak i nije objavila vest o neučešću boksera s Kosova.

Pre dve godine, na džudo grand slemu u Jekaterinburgu, u Rusiji, koja ne priznaje Kosovo, kosovska reprezentativka Malinda Keljmendi je, kao i kasnije na Olimpijskim igrama, osvojila zlatnu medalju. Koliko bi sport izgubio da joj nije bilo dozvoljeno da se takmiči?

Izvršni komitet Evropske fudbalske unije maja 2019. odlučio je da timovi i reprezentacije neće moći da odbijaju utakmice s timovima ili reprezentacijom Kosova ili da igraju na Kosovu. UEFA dirigovanim žrebom, iz bezbednosnih razloga, ne dozvoljava susrete srpskih i kosovskih timova u svojim takmičenjima.

Španija, koja takođe ne priznaje Kosovo, prihvatila je da se u kvalifikacijama za svetsko prvenstvo u fudbalu bori u grupi u kojoj je Kosovo. Kosovo, a ne tzv. Kosovo.

Kome je načinjena šteta? Pamtimo kako smo se osećali kada je fudbalska reprezentacija SR Jugoslavije, zbog sankcija, udaljena s evropskog prvenstva u Danskoj. Najveću cenu platili su fudbaleri kojima je uskraćena mogućnost da pokažu šta znaju. Pogažene su nedelje njihovih priprema i treninga. Birokratija je odredila rezultat.

Imali smo 2018. situaciju sličnog političkog povoda kada su vlasti u Beogradu srpskim juniorskim rukometašicama zabranile da igraju s reprezentacijom Kosova u Sportskom centru Kovilivo. Kazna je bila drakonska: diskvalifikovane su s kvalifikacionog turnira za učešće na evropskom prvenstvu. Potom su, iste godine, s prelaza Merdare dva puta vraćeni reprezentativci Kosova u karateu koji su nameravali da učestvuju na evropskom prvenstvu u Novom Sadu.

Zašto ceh visoke politike sada moraju da plate mladi bokseri s Kosova kojima svetsko prvenstvo svakako mnogo znači? Zbog čega im je uskraćena šansa da osvoje 100.000 dolara za zlato, upola manje za srebro ili 25.000 dolara za bronzu?

Zar zaista neko misli da bi njihov nastup značio priznanje tzv. države Kosovo. Da, pitanje jeste osetljivo, ali zašto nije unapred rešeno u svetskim bokserskim forumima? Šta su u Beogradu očekivali?

Zašto su se trudili da budu domaćini takmičenja svetske federacije u kojoj je Kosovo punopravni član? Organizatori su morali da znaju šta ih čeka. Morali su jasno da definišu učešće Kosova. Ima tu raznih modaliteta. Mada mi se sve te vrste sankcija u principu ne dopadaju, moglo je da se dogovori da Kosovo nastupa pod zastavom Svetske bokserske federacije. Moglo je, ali nije.

Na ceremoniji otvaranja najviše aplauza su, posle Srbije, dobili Crna Gora, Severna Makedonija i Rusija, dok su zvižduci upućeni takmičarima iz Albanije i Hrvatske. To je (politizovano) navijačko pravo, ali zabrane su nešto drugo. Po pravilu su odraz nemoći.

Sopstvenom glupošću Srbija je dovedena u poziciju da zabranjuje, što nikako ne doprinosi promociji Beograda i Srbije, kako umišljaju gradski funkcioner Goran Vesić i predsednik Bokserskog saveza Srbije Nenad Borovčanin.

Propuštena je, glupošću nekog „kompletnog idiota”, što bi rekao predsednik Vučić, šansa koja bi poslužila kao primer političke normalizacije odnosa preko sporta. Bokseri s Kosova u Beogradu mogli su da olakšaju posao pregovaračima u Briselu koji trčkaraju po nekom svom ringu.