Ринг за патриоте

Некада су се, колико пре пет година, чувени боксери Тадија и Слободан Качар нашли у два супротстављена табора српске политике: први је подржавао ДСС и Двери, други ДС.

Сада смо добили политички клинч у регионалном рингу у коме су држава Србија и боксерска репрезентација Косова. Одлуком судија из Београда меч је завршен политички, без спортске борбе.

Српске власти су чак три пута забраниле улазак у земљу тиму боксера с Косова, који је требало да учествује на светском првенству у Београду, које траје од 24. октобра до 6. новембра. Носили су обележја државе коју Србија не признаје. Крај.

Има ту један мали проблем: Боксерски савез Косова је од 2014. пуноправни члан Светске боксерске федерације (АИБА) и до сада је без проблема учествовао на разним такмичењима, укључујући и земље које не признају независност јужне српске провинције.

Косово је, ма колико се то властима у Београду не свиђа, под тим именом примљено у многе спортске организације – од Међународног олимпијског комитета преко Светске (ФИФА) до Европске фудбалске федерације (УЕФА).

АИБА је од Боксерског савеза Србије затражила да дозволи учешће Косова. Одлука Србије је „неприхватљива”, поручио је њен генерални секретар Иштван Ковач. Ништа. На прелазима Кончуљ и Мердаре малој делегацији је речено да Србија не признаје Косово као државу, а самим тим ни државна обележја Косова.

Убрзо је стигло саопштење АИБА у коме се каже да очекују да ће Косовска боксерска федерација бити третирана као и све друге делегације које су чланови АИБА. „Верујемо да сви спортисти морају да имају фер шансу да се такмиче и демонстрирају најбоље квалитете у рингу. Спорт би требало да уједињује људе и да буде ослобођен национализма и политике.”

Председник АИБА Умар Кремлев поручио је да „у боксу нема граница, ми смо сви једна велика фамилија, јединствени смо и једнаки”. Граница код Мердара га демантује.

Рампа за боксере с Косова можда може да делује легитимно, али никако се не уклапа у омиљену идеју „Отвореног Балкана” председника Александра Вучића.

„Бокс је спорт патриота уз који су одрастале генерације”, поручио је министар унутрашњих послова Александар Вулин. „Патриотски спортови”, господине министре, не постоје. Сем уколико нисте доживели непредвиђени ударац у главу током спаринговања са селектором боксерске репрезентације Србије, ваљда да би себе промовисали као патриоту.

Ако је шампионат света у боксу изузетно значајан за имиџ Србије, како каже његов промотор, глумац Милош Биковић, онда је тај имиџ озбиљно урушен овом „патриотском контумацијом” која је, још једном, потврдила примат политике над спортом. Већина београдских медија чак и није објавила вест о неучешћу боксера с Косова.

Пре две године, на џудо гранд слему у Јекатеринбургу, у Русији, која не признаје Косово, косовска репрезентативка Малинда Кељменди је, као и касније на Олимпијским играма, освојила златну медаљу. Колико би спорт изгубио да јој није било дозвољено да се такмичи?

Извршни комитет Европске фудбалске уније маја 2019. одлучио је да тимови и репрезентације неће моћи да одбијају утакмице с тимовима или репрезентацијом Косова или да играју на Косову. УЕФА диригованим жребом, из безбедносних разлога, не дозвољава сусрете српских и косовских тимова у својим такмичењима.

Шпанија, која такође не признаје Косово, прихватила је да се у квалификацијама за светско првенство у фудбалу бори у групи у којој је Косово. Косово, а не тзв. Косово.

Коме је начињена штета? Памтимо како смо се осећали када је фудбалска репрезентација СР Југославије, због санкција, удаљена с европског првенства у Данској. Највећу цену платили су фудбалери којима је ускраћена могућност да покажу шта знају. Погажене су недеље њихових припрема и тренинга. Бирократија је одредила резултат.

Имали смо 2018. ситуацију сличног политичког повода када су власти у Београду српским јуниорским рукометашицама забраниле да играју с репрезентацијом Косова у Спортском центру Ковиливо. Казна је била драконска: дисквалификоване су с квалификационог турнира за учешће на европском првенству. Потом су, исте године, с прелаза Мердаре два пута враћени репрезентативци Косова у каратеу који су намеравали да учествују на европском првенству у Новом Саду.

Зашто цех високе политике сада морају да плате млади боксери с Косова којима светско првенство свакако много значи? Због чега им је ускраћена шанса да освоје 100.000 долара за злато, упола мање за сребро или 25.000 долара за бронзу?

Зар заиста неко мисли да би њихов наступ значио признање тзв. државе Косово. Да, питање јесте осетљиво, али зашто није унапред решено у светским боксерским форумима? Шта су у Београду очекивали?

Зашто су се трудили да буду домаћини такмичења светске федерације у којој је Косово пуноправни члан? Организатори су морали да знају шта их чека. Морали су јасно да дефинишу учешће Косова. Има ту разних модалитета. Мада ми се све те врсте санкција у принципу не допадају, могло је да се договори да Косово наступа под заставом Светске боксерске федерације. Могло је, али није.

На церемонији отварања највише аплауза су, после Србије, добили Црна Гора, Северна Македонија и Русија, док су звиждуци упућени такмичарима из Албаније и Хрватске. То је (политизовано) навијачко право, али забране су нешто друго. По правилу су одраз немоћи.

Сопственом глупошћу Србија је доведена у позицију да забрањује, што никако не доприноси промоцији Београда и Србије, како умишљају градски функционер Горан Весић и председник Боксерског савеза Србије Ненад Боровчанин.

Пропуштена је, глупошћу неког „комплетног идиота”, што би рекао председник Вучић, шанса која би послужила као пример политичке нормализације односа преко спорта. Боксери с Косова у Београду могли су да олакшају посао преговарачима у Бриселу који трчкарају по неком свом рингу.