Litijum, metal razdora

Poslednjih meseci u medijima su se podigle „huka i buka” u vezi s eventualnom eksploatacijom i preradom litijuma. Jedni u vađenju i preradi ovog važnog i retkog metala vide veliku šansu za dobrobit države Srbije (proizvodnja baterija za punjenje sve traženijih i, sve je izvesnije, u skoroj budućnosti jedinih vrsta automobila – na elektro-pogon). Drugi bi da „dižu revoluciju” kako bi zaštitili ljude i zemlju na području nalazišta ovog metala.

Koju od ove dve žestoko suprotstavljene strane entuzijasta treba podržati?

Nema dileme da bi to bila strana koja se zalaže da se s eksploatacijom krene nakon što se obezbede maksimalni ekološki uslovi zasnovani na najnovijim i najpouzdanijim merama zaštite ljudi i zemljišta od eventualnih štetnih posledica.

Sve ovo je vrlo razumljivo i ne treba velika pamet da se to prihvati i ostvari. Meni u toj „antilitijumskoj harangi” najviše smeta rezon članova nekih opozicionih partija koji se koriste floskulama poput „ko može i sme da ljude tera s njihovih vekovnih ognjišta”, i sličnih.

Oni svakako znaju, ali neće da prihvate, da se zarad velikih državnih interesa u Republici Srbiji i ranije iseljavao veliki broj sela, pa i gradova. Donji Milanovac je preseljen zarad Hidroelektrane „Đerdap”, zbog svih akumulacionih jezera iseljene su hiljade stanovnika sa svojih vekovnih ognjišta, napuštana je zemlja koju su preci vekovima obrađivali i tako hranili svoje porodice, potopljeno je selo zajedno s crkvom u kojoj su krštavani svi meštani, počev od najdaljih predaka... Sve je to rađeno za dobrobit ljudi u celoj našoj Srbiji.

Zamislite šta bi se desilo sa svim našim auto-putevima i železničkim prugama kad bi morala da se poštuje želja nekih ljudi da ni po koju cenu državi ne prodaju svoju njivu, livadu ili već šta treba, ako se to parče imanja nalazi na planiranom pravcu nekog auto-puta, pruge, menjanja toka reke i slično. Ne znam da li bi bio napravljen i deseti deo do sada izgrađenih auto-puteva.

Nema potrebe naglašavati da je eksproprijacija zemlje zarad viših interesa bolna i, reklo bi se, nehumana, ali treba se zapitati šta bi bilo s razvojem bez takvih zahvata. Ne bi bilo infrastrukture, niti bilo kakvog napretka zemlje.

Opšti interes jedne države je uvek iznad ličnih interesa njenih stanovnika. Tako je otkad je sveta i veka. Jedino što sada država ima najveću odgovornost da pri eksploataciji štetnih sirovina i opasnih materija obezbedi najefikasniju ekološku zaštitu.

Jordan Živanović,
Beograd