Литијум, метал раздора

Последњих месеци у медијима су се подигле „хука и бука” у вези с евентуалном експлоатацијом и прерадом литијума. Једни у вађењу и преради овог важног и ретког метала виде велику шансу за добробит државе Србије (производња батерија за пуњење све траженијих и, све је извесније, у скорој будућности јединих врста аутомобила – на електро-погон). Други би да „дижу револуцију” како би заштитили људе и земљу на подручју налазишта овог метала.

Коју од ове две жестоко супротстављене стране ентузијаста треба подржати?

Нема дилеме да би то била страна која се залаже да се с експлоатацијом крене након што се обезбеде максимални еколошки услови засновани на најновијим и најпоузданијим мерама заштите људи и земљишта од евентуалних штетних последица.

Све ово је врло разумљиво и не треба велика памет да се то прихвати и оствари. Мени у тој „антилитијумској харанги” највише смета резон чланова неких опозиционих партија који се користе флоскулама попут „ко може и сме да људе тера с њихових вековних огњишта”, и сличних.

Они свакако знају, али неће да прихвате, да се зарад великих државних интереса у Републици Србији и раније исељавао велики број села, па и градова. Доњи Милановац је пресељен зарад Хидроелектране „Ђердап”, због свих акумулационих језера исељене су хиљаде становника са својих вековних огњишта, напуштана је земља коју су преци вековима обрађивали и тако хранили своје породице, потопљено је село заједно с црквом у којој су крштавани сви мештани, почев од најдаљих предака... Све је то рађено за добробит људи у целој нашој Србији.

Замислите шта би се десило са свим нашим ауто-путевима и железничким пругама кад би морала да се поштује жеља неких људи да ни по коју цену држави не продају своју њиву, ливаду или већ шта треба, ако се то парче имања налази на планираном правцу неког ауто-пута, пруге, мењања тока реке и слично. Не знам да ли би био направљен и десети део до сада изграђених ауто-путева.

Нема потребе наглашавати да је експропријација земље зарад виших интереса болна и, рекло би се, нехумана, али треба се запитати шта би било с развојем без таквих захвата. Не би било инфраструктуре, нити било каквог напретка земље.

Општи интерес једне државе је увек изнад личних интереса њених становника. Тако је откад је света и века. Једино што сада држава има највећу одговорност да при експлоатацији штетних сировина и опасних материја обезбеди најефикаснију еколошку заштиту.

Јордан Живановић,
Београд