Grci i Makedonci podno Jastrepca

Gornje Kordince podno Jastrepca – Od Prokuplja preko Donje i Gornje Stražave, pa preko Kordinskog mosta, put vodi u Gornje Kordince, jedno od sela sa južne strane Jastrepca.

– Milina ti je ovde, sve rađa što zaseješ. A i ljudi su vredni: ništa ne ostaje, a da se ne obradi. Znali su naši stari zašto su se baš ovde doselili – kaže za „Politiku” Vukašin-Kale Ristić, kome je osamdeset peta, ali mu čovek ni približno ne bi toliko dao.

– Ne damo se mi Grci – ponosno dodaje Kale.

Na tremu njegove kuće, gde sada živi sestrić Milun sa suprugom Milkom, zapodenusmo priču o jastrebačkim Grcima. Još pre vek i po, vele, Solunjanin Anastas Hristu, kojeg su posle prozvali Antanasko, boravio je u Prokuplju kod rođaka Rombisa. Slučaj je hteo da tu, na ulici, sretne Sojku, Požarevljanku koja je bila u gostima kod sestre. Rodila se ljubav na prvi pogled. I uzeli su se, bez obzira na to što je ona bila razvedena i iz tog braka imala sina.

Odlučili su da žive na selu. Izabrali su baš Gornje Kordince, i zbog lepote krajolika, i što su se Anastasovi u Solunu bavili proizvodnjom kreča, a pod Jastrepcom je bilo idealno za taj posao. Najpre su kupili 30 hektara od age koji je živeo u Nišu, a onda zakupili 80 hektara državne šume za korišćenje otpadnog drveta. Iznad sela Mikulovca podigao je Antanasko veliku krečanu. I sad se to mesto zove – Grkova krečana. Iz Soluna, za dva dana i dve noći, doterao je 22 magareta. Vremenom, postade on najbogatiji čovek u kraju. Imao je mlinove, strugare... Još kad je sagradio i kafanu u Aleksandrovu kod Niša – niko s njim nije mogao ni da pomisli da se meri. Doživeo je Antanasko duboku starost, za njim i njegovom Sojkom osta brojno potomstvo. Dok su bili živi, u kući se govorio isključivo grčki jezik. Unuci, praunuci i čukununuci rasuti su danas po svetu. Malo ih je koji znaju grčki. Unuk Vukašin-Kale pamti poneke izreke i još održava najveći deo imanja Antanaskovog. Prošao je svašta u životu, dva puta su ga Bugari izvodili na streljanje, pa pobegao u partizane, ostao u vojsci posle rata, dovršio vojne škole, stekao penziju. Sagradio je i dve kuće ovde i tri u Prokuplju. Ali, u Solunu nikad nije bio.

– Kad je sestrić Milun pravio svadbu došlo je na veselje osmoro naših iz Grčke i četvoro od Rombisa iz Prokuplja, pa je bila prava grčka svadba. Ovi naši mladi svako leto idu tamo na more, a ja sam rekao da neću da umrem dok ne vidim Solun i Egejsko more. Ovu imovinu, moja žena Milica i ja, pošto nismo imali dece, poklonićemo sestrićima. Oni će, nadam se, sačuvati sećanje na naše pretke – kazuje Vukašin Ristić.

Usred razgovora, pristiže komšija Božidar Filipović. Reče nam da je poreklom Makedonac. Zapodenu se priča i o njegovim precima. Kad je Antanasko ovde pokrenuo strugaru, Božidarov pradeda Naum zaposlio se kao radnik i tu i ostao. On i supruga Kata imali su pet sinova, okućio se i još se neke od tih kuća održavaju. Makedonci, kao i Grci, kuće zidaju sami. Na makedonskom jeziku se u kući govorilo dok je deda Mitar bio živ, sad malo ko od potomaka zna taj jezik. On i Radivoje, brat od strica, ovde žive i bave se poljoprivredom. U centru sela je velika i lepa Božidarova kuća. U dvorištu traktor, priključne mašine... Iza nove kuće još stoji stara, u makedonskom stilu.

– Priča se da su naši stari ovamo došli iz sela Baštara kod Florine. Ja to mesto nikad nisam posetio, ali je tamo nedavno bio moj bratanac Saša. On radi u Nemačkoj i očekujem, kad dođe na odmor, da mi ispriča koga je sve od naših sreo – kaže Božidar.