Грци и Македонци подно Јастрепца

Горње Кординце подно Јастрепца – Од Прокупља преко Доње и Горње Стражаве, па преко Кординског моста, пут води у Горње Кординце, једно од села са јужне стране Јастрепца.

– Милина ти је овде, све рађа што засејеш. А и људи су вредни: ништа не остаје, а да се не обради. Знали су наши стари зашто су се баш овде доселили – каже за „Политику” Вукашин-Кале Ристић, коме је осамдесет пета, али му човек ни приближно не би толико дао.

– Не дамо се ми Грци – поносно додаје Кале.

На трему његове куће, где сада живи сестрић Милун са супругом Милком, заподенусмо причу о јастребачким Грцима. Још пре век и по, веле, Солуњанин Анастас Христу, којег су после прозвали Антанаско, боравио је у Прокупљу код рођака Ромбиса. Случај је хтео да ту, на улици, сретне Сојку, Пожаревљанку која је била у гостима код сестре. Родила се љубав на први поглед. И узели су се, без обзира на то што је она била разведена и из тог брака имала сина.

Одлучили су да живе на селу. Изабрали су баш Горње Кординце, и због лепоте крајолика, и што су се Анастасови у Солуну бавили производњом креча, а под Јастрепцом је било идеално за тај посао. Најпре су купили 30 хектара од аге који је живео у Нишу, а онда закупили 80 хектара државне шуме за коришћење отпадног дрвета. Изнад села Микуловца подигао је Антанаско велику кречану. И сад се то место зове – Гркова кречана. Из Солуна, за два дана и две ноћи, дотерао је 22 магарета. Временом, постаде он најбогатији човек у крају. Имао је млинове, стругаре... Још кад је саградио и кафану у Александрову код Ниша – нико с њим није могао ни да помисли да се мери. Доживео је Антанаско дубоку старост, за њим и његовом Сојком оста бројно потомство. Док су били живи, у кући се говорио искључиво грчки језик. Унуци, праунуци и чукунунуци расути су данас по свету. Мало их је који знају грчки. Унук Вукашин-Кале памти понеке изреке и још одржава највећи део имања Антанасковог. Прошао је свашта у животу, два пута су га Бугари изводили на стрељање, па побегао у партизане, остао у војсци после рата, довршио војне школе, стекао пензију. Саградио је и две куће овде и три у Прокупљу. Али, у Солуну никад није био.

– Кад је сестрић Милун правио свадбу дошло је на весеље осморо наших из Грчке и четворо од Ромбиса из Прокупља, па је била права грчка свадба. Ови наши млади свако лето иду тамо на море, а ја сам рекао да нећу да умрем док не видим Солун и Егејско море. Ову имовину, моја жена Милица и ја, пошто нисмо имали деце, поклонићемо сестрићима. Они ће, надам се, сачувати сећање на наше претке – казује Вукашин Ристић.

Усред разговора, пристиже комшија Божидар Филиповић. Рече нам да је пореклом Македонац. Заподену се прича и о његовим прецима. Кад је Антанаско овде покренуо стругару, Божидаров прадеда Наум запослио се као радник и ту и остао. Он и супруга Ката имали су пет синова, окућио се и још се неке од тих кућа одржавају. Македонци, као и Грци, куће зидају сами. На македонском језику се у кући говорило док је деда Митар био жив, сад мало ко од потомака зна тај језик. Он и Радивоје, брат од стрица, овде живе и баве се пољопривредом. У центру села је велика и лепа Божидарова кућа. У дворишту трактор, прикључне машине... Иза нове куће још стоји стара, у македонском стилу.

– Прича се да су наши стари овамо дошли из села Баштара код Флорине. Ја то место никад нисам посетио, али је тамо недавно био мој братанац Саша. Он ради у Немачкој и очекујем, кад дође на одмор, да ми исприча кога је све од наших срео – каже Божидар.