Globalne internet platforme i demokratija

Globalne internet digitalne platforme (GIDP) čine okosnicu globalne informacione strukture. Internet platforme kao što su „Epl” (proizvodnja i prodaja računara, plejera, računarskog hardvera i softvera), „Amazon” (elektronska trgovina, oblak računarstvo, veštačka inteligencija), „Gugl” (pretraga i reklamiranje na internetu, elektronska pošta), „Fejsbuk” (onlajn društvene mreže i servis za društveno umrežavanje), „Tviter” (onajn internet, društvene mreže i mikroblog usluge), „Majkrosoft” kao tehnološka podrška GIDP (proizvodnja i prodaja računarskog softvera, korisničke elektronike i PC). Te platforme su u centru globalnog sistema usluga. Takođe čine i kontrolišu informacionu strukturu na kojoj se odvijaju ekonomski, socijalni i politički procesi.

Globalne internet platforme imaju ogromnu tehnološku, ekonomsku i političku moć. Na njih po vrednosti otpada više od polovine tehnološkog sektora u SAD. Po tržišnoj kapitalizaciji pet GIDP  (bez „Tvitera”) zauzima pet od šest vodećih mesta u svetu. Interesantna je evolucija  GIDP-a. U ranom periodu, kako kaže B. Smit, predsednik „Majkrosofta”, „gotovo nijedna industrija se nije tako dugo razvijala bez regulative kao digitalna industrija”. Svima je izgledalo da je širenje tada pouzdanih informacija preko tih platformi snažan podstrek za uspon demokratije. Ali jačanjem te platforme su napustile izvorne funkcije informisanja. Drastičan  primer je slučaj D. Trampa kada mu je „Tviter” pri kraju mandata ukinuo nalog  na toj mreži. Ukidanje tog naloga  je pokazalo koliko daleko te platforme mogu ići u usmeravanju političkih procesa. I koliko tehnološki uspon GIDP-a i tržišna struktura na toj osnovi utiču na ekonomsku i socijalnu strukturu društva, na društvenu dinamiku, političke procese i na kršenje načela demokratije.

Digitalni eko-sistem u kome deluje GIDP uključuje prikupljanje različitih podataka, sadržaja i informacija na različite načine i za različite ciljeve. On takođe uključuje korišćenje sofisticiranih algoritama (uz pomoć veštačke inteligencije) da se te informacije i podaci (npr. o ponašanju pojedinaca i grupa)  mere, analiziraju, priređuju  i prodaju raznim subjektima, a naročito oglašivačima. Na bazi analize tih podataka i sadržaja, uz kompjutersku animaciju i korišćenje odgovarajućih algoritama, GIDP može da utiče na ponašanje i na modifikaciju ponašanja pojedinaca i grupa ne samo kao potrošača ili korisnika usluga već da utiču na njihovo ponašanje u socijalnim i političkim procesima. Podaci i sadržaj koje GIDP ima o nama omogućuje im da manipuliše nama, a da mi toga uopšte nismo svesni. GIDP filtrira te podatke i informacije, pa tako priređene informacije mogu nekoga favorizovati ili oštetiti  u izbornom ili nekom drugom procesu. Ukratko, radi se o instrumentalizaciji ljudskog ponašanja u interesu GIDP-a, oglašivača i drugih struktura. Biznis-model i profit GIDP-a zavisi od broja onih koji koriste njihove sadržaje i podatke, kao i od vremena koje korisnici provode na društvenim mrežama.

S obzirom na monopol i na ponašanje GIDP-a, traži se izlaz u SAD i EU da se koliko je moguće ublaže zloupotrebe  monopolskog položaja GIDP-a. Međutim, problem je u tome što prodaja raznih sadržaja, informacija i podataka nije isto što i prodaja nafte ili čelika, kako kaže P. Romer (Nobel za ekonomiju 2018). Kada je reč o monopolu GIDP-a, paradoks je u tome da što su te platforme veće, manja je cena njihovih usluga ili da su one besplatne zbog „efekata mreže’’. Zašto da se ekonomski sputava GIDP ako će to povećati cenu njihovih usluga ili usporiti proces tehnoloških inovacija?

Postoji više predloga kako da se izbegnu negativne posledice monopolskog ponašanja GIDP-a. Od  brojnih predloga uzećemo samo tri.  Jedan  ide za tim da se  te GIDP razbiju na manje delove ili da se tretiraju kao javne kompanije  (E. Voren, senatorka u SAD i drugi). Drugi je da se nađe tehnološko rešenje za negativno ponašanje GIDP-a putem „middleware-a’’ (posredničkog softvera ili sloja), odnosno ugradnje algoritma u platforme GIDP-a koji bi filtrirali ili pomogli u priređivanju sadržaja tih GIDP-a ili upozoravali na negativne sadržaje u njihovim platformama. Moguće je  i formiranje  posebnih kompanija koje bi vršile funkciju posrednika između GIDP-a i korisnika njihovih usluga (F. Fukujama i još pet autora). P. Romer smatra da bi adekvatno i progresivno oporezivanje prihoda i dohodaka GIDP moglo pomoći da se ublaže anomalije i zloupotrebe GIDP-a u digitalnom ekosistemu.

Kako god da se uzme, to bi zahtevalo obimnu regulaciju od strane države putem  regulatornih tela. Međutim, nisu li te GIDP suviše velike da bi bile regulisane? Znamo snagu lobiranja u koridorima moći u ekonomskim i političkim institucijama SAD (P. Krugman). Taj proces regulacije bi mogao trajati godinama i to u vreme kada su tehnološke promene brže i dublje od mogućnosti društva da ih sagleda i reguliše. Još je veći problem u tome što GIDP i država nisu na strani pojedinaca i njihovih suštinskih prava. Nikad ne smemo zanemariti klasnu prirodu države. Š. Zubof je s pravom  nazvala svoju knjigu „Nadzorni kapitalizam”’  zbog ponašanja GIDP-a  i države. Ili kako kaže M. Vesterhund  „Javno i privatno nadziranje su delovi istog problema” gde obe strane koriste slične metode u nadziranju, kontroli i instrumentalizaciji pojedinaca i društvenih grupa. S tim, što je to nadziranje od strane države nekada neophodno (pandemije, kovid 19, terorizam i sl).

U eko-sistemu digitalnog sveta i u mišolovci satkanoj od tehnološkog progresa i inovacija  izgleda da polako jedemo „besplatan sir’’ koji nam se nudi. Š. Zubof  je s pravom zabrinuta zbog „invazije mašina na ljudsko biće’’ gde će se relativizovati značaj demokratije. K. Marks je bio veliki optimista kada je mislio da će svaka generacija naći rešenja za izazove sa kojima se suočava. Ali, možda je stalno i ponovo sizifovsko osvajanje demokratije i slobode jednako vredno kao i sama sloboda.

Doktor ekonomskih nauka