Uspeh je naša velika opasnost

VIŠE OD SPORTA
Dejan Udovičić (38) je najveći deo života posvetio vaterpolu. U vodu je, s bratom blizancem Darkom, uskočio pre trideset godina. A grubo rečeno, na suvo izlazi samo sbog osnovnih životnih potreba. Bio je osamnaest godina igrač Partizana, a potom se potpuno posvetio svom klubu kao trener i državnom timu kao selektor mladih, a zatim i „A” ekipe.

Dok je bio igrač osvojio je 16 trofeja, a kao selektor 13. Kao stručnjak putem uspeha je krenuo s mladima: po dva puta su bili evropski i svetski prvaci! Blistavi su i njegovi uspesi s najboljim sastavom Srbije: tri puta je pobedio u Svetskoj ligi, jedanput je osvojio evropsko prvenstvo, bio je četvrti na svetu, a od prošle nedelje ima i srebro sa šampionata Starog kontinenta.

Juče, posle pet dana odmora, opet je okupio naše najbolje igrače zbog priprema za Olimpijske igre u Pekingu (10-24. avgust).

I ovaj razgovor sa Dejanom je „vlažan”. I to je priča iz bazena. Ali, kad izađe na suvo pokazuje sve odlike čoveka kome su bliski svi životni tokovi.

Da li Vas brine prošli poraz?

Nemam razloga za brigu. Bio je to finalni susret prvenstva Evrope u Malagi. Crnogorci su bili efikasniji (6:5). Pre mesec dana osvojili smo Svetsku ligu u Đenovi, a sad smo stigli u finale. To je, ukupno, veliki uspeh. Sad se spremamo za Igre u Pekingu sa željom da osvojimo medalju. Značajno je samo da ne bude nepredviđenih događanja kao ovoga puta u Španiji.

Šta se to dogodilo u Malagi?

Neki bitni odnosi su bili van naše kontrole, a jedan slučaj je neočekivan. Veče pre finalne utakmice protiv Crnogoraca promenjen je sudija! Meč je vodio arbitar kome je to bila oproštajna utakmica! Znači niko više ne može da ga, na primer, kazni...To se nikad nije dogodilo. Kad smo vodili s 4:2 odnos isključenja igrača bio je 14 puta mi, a samo 6 puta rivali...

Čemu se nadate uoči odlaska u Kinu?

Pre svega da ćemo imati suđenje mnogo bolje nego na Evropskom prvenstvu u Španiji. Na Olimpijskim igrama smo u grupi s Hrvatima, Amerikancima, Kinezima, Nemcima i Italijanima, a u drugoj su Mađari, Crnogorci, Španci, Grci, Australijanci i Kanađani. Sistem je takav da prvak grupe direktno ide u polufinale. Za nas bi bilo idealno da ponovimo rezultat iz Malage, kad smo bili pobednici grupe. Ono što je sigurno turnir u Kini biće najjači u odnosu na prošle dve-tri olimpijade.

Koje igrače vodite u Peking?

Oslonac tima čine oni koji su bili u Španiji na šampionatu Evrope. To su: golmani Šefik i Soro, pa Prlainović, Rađen, Vanja Udovičić, Savić, Duško Pijetlović, Nikić, Filipović, Ćirić, Šapić, Vujasinović i Peković. S njima treniraju i Gocić, Avramović i golman Mitrović.

Da li Vam je Vanja Udovičić rođak?

Koliko znam nismo u srodstvu s njim, ali smo verovatno u nekom korenu isto srpsko „pleme”.

Kako ste uplivali u vaterpolo?

U te vode, mene i brata Darka, kad smo imali po osam godina, uveo je Miloš Marković, nekada golman Vaterpolo kluba Partizana i reprezentacije, a sad advokat. Bio je prijatelj naših, sad pokojnih, roditelja. Mi smo se, i u bazenu, vrlo brzo snašli.   

Koliko ste čekali na takmičenje?

Dogodilo se to vrlo brzo, već posle godinu i po, krajem decembra 1979. Brat i ja smo se sami zabavljali u malom bazenu, a trener Nikola Stamenić je uveliko vodio trening onih koji su imali dvanaest-trinaest godina. Kad smo mu, zbog galame, zasmetali došao je da nas izgrdi. A onda je zatražio da mu pokažemo koliko brzo plivamo. Posle toga nam je rekao da pređemo u veliki bazen, među starije pionire-takmičare.

Kako je bilo u školi?

U „Braći Ribar”, sada „Kralj Petar Prvi”, naš nastavnik fizičkog Čedomir Bosanac nas je uveo u sve sportove. U školskim ekipama smo bili i vaterpolisti, plivači, rukometaši, košarkaši, atletičari... Osvojili smo sve trofeje na takmičenjima, pa smo u školi imali sva priznanja i sve „prolaze”...

Kako ste napredovali u Partizanu?

Već krajem 1984, kad smo počeli da „trošimo” petnaestu godina, Darko i ja smo ušli u prvu ekipu kao bekovski par – ja desni, a on levi. Bili smo uvek „vezani” jedan za drugog, pa, eto, i po mestu u timu.

Zašto je, ipak, došlo do razlaza?

Posle 1996. ja sam preuzeo juniore Partizana, a Darko je još dve-tri sezone nastavio da igra, ali u drugim klubovima: u Crnoj Gori, Turskoj, Češkoj... Ali, opet smo se sastali u Partizanu. On je sad direktor, a ja trener.

Zašto nikad niste igrali za državni tim?

Konkurencija u staroj Jugoslaviji je bila neverovatna. Kad smo početkom devedesetih mogli da uđemo u najbolji sastav uveli su nam sankcije, a posle toga su došli mlađi... Ipak, ne žalim se zbog toga. Drugi su bili bolji od nas.

Ko Vam je bio uzor u trenerskom poslu?

Cela moja filozofija trenerskog posla poklapa se s onim što je radio moj prvi učitelj Nikola Stamenić. Još dok me je trenirao potpuno sam osvojio sva pravila ponašanja pri formiranju ekipe, razradi igre u napadu i odbrani, blokiranju rivala...

Koliko traje vaterpolo trening?

Vrhunski igrač mora svaki dan da bude po šest sati u bazenu. Smatra se da je sve manje od toga nedovoljno za pravu igru.

O čemu pričate sa Borisom Tadićem?

„Partizanovac” je, a i voli vaterpolo. Upoznao sam se s njim pre petnaest godina. Kad se vidimo pričamo samo o vaterpolu: u klubu, reprezentaciji...

Šta je za Vas odlika prijatelja?

Prijateljstva se formiraju po sklonostima ljudi, a zatim se razvijaju do onih granica koje podrazumevaju najveće poverenje i iskrenost u svakoj situaciji. Volim tu vrstu druženja, kao i potpuno opuštanje sa onima koje poštujem i volim. Imam grupu prijatelja sa kojima igram „basket”...

Šta planirate?

Kad se vratim s Olimpijskih igara moram da napravim ceo program rada za ciklus do Igara u Londonu 2012. I moj ugovor sa savezom ističe posle Olimpijade u Engleskoj. 

Da li će doći do raspada ekipe posle Pekinga?

Kad sam prihvatio ulogu selektora, posle odlaska Crne Gore 2006, imali smo neprirodnu situaciju. Trebalo je za dve godine, a ne za četiri, da napravim ekipu za Olimpijske igre u Kini. Uspeo sam, ali uz velike muke. Zato je sigurno da će sad, posle Pekinga, doći do formiranja nove selekcije koja će odraditi sve turnire do Londona, pa i više od toga.

A da li imamo dovoljno dobre mlade igrače?

Sigurno da imamo. To su oni koje sam vodio u obe mlade selekcije (18 i 20 godina), a osvojili su po dva prvenstva Evrope i sveta. Oni će se priključiti mladima iz ove ekipe: Udovičiću, Filipoviću, Prlainoviću, Pijetloviću, Nikiću, Rađenu...

Znači ne moramo da brinemo?

Naprotiv. Moramo da brinemo. I to mnogo! Jer, nas, po ovome što činimo u bazenu, to što osvajamo titule i medalje, ne prate odgovarajući objekti. Nemamo normalne uslove za rad. Šta da vam kažem ako je činjenica da državni tim u Beogradu nema gde da trenira. Mi ćemo sad za Peking da se pripremamo u Španiji!

Koje opasnosti još prete vaterpolu?

Uspesi. Oni su za nas opasniji od neuspeha. Posle uspeha se stvara euforija. Pobede uljuljkuju i uspavljuju državu, ministarstva, odgovorne pojedince...

Kojim sportom će se baviti Vaša deca?

Ne znam kojim sportom će se baviti. Oženjen sam, ali još nemam decu. Znam samo da će im, po mom shvatanju života, biti potreban veliki rad. Jer, bez napora nema ništa ni u sportu, ni u kulturi, ni u nauci...

Da li se u fudbalu trenira manje nego u vaterpolu?

To su samo zablude. Evo, ovaj Zeman je došao u Zvezdu, pa su se svi igrači raspali od rada i umora. Znači onaj koji zna da radi zna i šta je potrebno ozbiljnoj ekipi za uspeh u celom ciklusu nadmetanja.

Šta još nedostaje srpskom sportu?

Strategija. Evo primera: ako Prva fudbalska liga ima 12 ekipa, samo tri bi trebalo da budu iz Beograde, a ostale iz devet ostalih gradova iz cele Srbije. Tako isto i u vaterpolu... A kad se taj „koren” primi – ceo sport će nam biti na nogama, razvijen spreman za sva takmičenja. Ovako...

Šta Vas nervira u sportu, a šta van sporta?

U sportu ništa. Spreman sam na sve, pa i na promenu sudije uoči finala, u toku noći. A u životu glupost, nerad, loša organizacija života i rada...

Koja lična odlika Vas nervira?

Ponekad sam previše iskren i „drčan“, pa mi je posle žao.

Koji biste talenat želeli da imate?

Volim muziku, a ne znam ni da pevam, ni da igram.

Šta je Vaše najveće dostignuće?

Ne gledam unazad. Verujem da ću ga tek dostići.

 Koja je Vaša ljubav života?

Imam dve velike ljubavi iste „dužine”: trener sam deset godina, a isto toliko sam i u braku...