Успех је наша велика опасност

ВИШЕ ОД СПОРТА
Дејан Удовичић (38) је највећи део живота посветио ватерполу. У воду је, с братом близанцем Дарком, ускочио пре тридесет година. А грубо речено, на суво излази само сбог основних животних потреба. Био је осамнаест година играч Партизана, а потом се потпуно посветио свом клубу као тренер и државном тиму као селектор младих, а затим и „А” екипе.

Док је био играч освојио је 16 трофеја, а као селектор 13. Као стручњак путем успеха је кренуо с младима: по два пута су били европски и светски прваци! Блистави су и његови успеси с најбољим саставом Србије: три пута је победио у Светској лиги, једанпут је освојио европско првенство, био је четврти на свету, а од прошле недеље има и сребро са шампионата Старог континента.

Јуче, после пет дана одмора, опет је окупио наше најбоље играче због припрема за Олимпијске игре у Пекингу (10-24. август).

И овај разговор са Дејаном је „влажан”. И то је прича из базена. Али, кад изађе на суво показује све одлике човека коме су блиски сви животни токови.

Да ли Вас брине прошли пораз?

Немам разлога за бригу. Био је то финални сусрет првенства Европе у Малаги. Црногорци су били ефикаснији (6:5). Пре месец дана освојили смо Светску лигу у Ђенови, а сад смо стигли у финале. То је, укупно, велики успех. Сад се спремамо за Игре у Пекингу са жељом да освојимо медаљу. Значајно је само да не буде непредвиђених догађања као овога пута у Шпанији.

Шта се то догодило у Малаги?

Неки битни односи су били ван наше контроле, а један случај је неочекиван. Вече пре финалне утакмице против Црногораца промењен је судија! Меч је водио арбитар коме је то била опроштајна утакмица! Значи нико више не може да га, на пример, казни...То се никад није догодило. Кад смо водили с 4:2 однос искључења играча био је 14 пута ми, а само 6 пута ривали...

Чему се надате уочи одласка у Кину?

Пре свега да ћемо имати суђење много боље него на Европском првенству у Шпанији. На Олимпијским играма смо у групи с Хрватима, Американцима, Кинезима, Немцима и Италијанима, а у другој су Мађари, Црногорци, Шпанци, Грци, Аустралијанци и Канађани. Систем је такав да првак групе директно иде у полуфинале. За нас би било идеално да поновимо резултат из Малаге, кад смо били победници групе. Оно што је сигурно турнир у Кини биће најјачи у односу на прошле две-три олимпијаде.

Које играче водите у Пекинг?

Ослонац тима чине они који су били у Шпанији на шампионату Европе. То су: голмани Шефик и Соро, па Прлаиновић, Рађен, Вања Удовичић, Савић, Душко Пијетловић, Никић, Филиповић, Ћирић, Шапић, Вујасиновић и Пековић. С њима тренирају и Гоцић, Аврамовић и голман Митровић.

Да ли Вам је Вања Удовичић рођак?

Колико знам нисмо у сродству с њим, али смо вероватно у неком корену исто српско „племе”.

Како сте упливали у ватерполо?

У те воде, мене и брата Дарка, кад смо имали по осам година, увео је Милош Марковић, некада голман Ватерполо клуба Партизана и репрезентације, а сад адвокат. Био је пријатељ наших, сад покојних, родитеља. Ми смо се, и у базену, врло брзо снашли.   

Колико сте чекали на такмичење?

Догодило се то врло брзо, већ после годину и по, крајем децембра 1979. Брат и ја смо се сами забављали у малом базену, а тренер Никола Стаменић је увелико водио тренинг оних који су имали дванаест-тринаест година. Кад смо му, због галаме, засметали дошао је да нас изгрди. А онда је затражио да му покажемо колико брзо пливамо. После тога нам је рекао да пређемо у велики базен, међу старије пионире-такмичаре.

Како је било у школи?

У „Браћи Рибар”, сада „Краљ Петар Први”, наш наставник физичког Чедомир Босанац нас је увео у све спортове. У школским екипама смо били и ватерполисти, пливачи, рукометаши, кошаркаши, атлетичари... Освојили смо све трофеје на такмичењима, па смо у школи имали сва признања и све „пролазе”...

Како сте напредовали у Партизану?

Већ крајем 1984, кад смо почели да „трошимо” петнаесту година, Дарко и ја смо ушли у прву екипу као бековски пар – ја десни, а он леви. Били смо увек „везани” један за другог, па, ето, и по месту у тиму.

Зашто је, ипак, дошло до разлаза?

После 1996. ја сам преузео јуниоре Партизана, а Дарко је још две-три сезоне наставио да игра, али у другим клубовима: у Црној Гори, Турској, Чешкој... Али, опет смо се састали у Партизану. Он је сад директор, а ја тренер.

Зашто никад нисте играли за државни тим?

Конкуренција у старој Југославији је била невероватна. Кад смо почетком деведесетих могли да уђемо у најбољи састав увели су нам санкције, а после тога су дошли млађи... Ипак, не жалим се због тога. Други су били бољи од нас.

Ко Вам је био узор у тренерском послу?

Цела моја филозофија тренерског посла поклапа се с оним што је радио мој први учитељ Никола Стаменић. Још док ме је тренирао потпуно сам освојио сва правила понашања при формирању екипе, разради игре у нападу и одбрани, блокирању ривала...

Колико траје ватерполо тренинг?

Врхунски играч мора сваки дан да буде по шест сати у базену. Сматра се да је све мање од тога недовољно за праву игру.

О чему причате са Борисом Тадићем?

„Партизановац” је, а и воли ватерполо. Упознао сам се с њим пре петнаест година. Кад се видимо причамо само о ватерполу: у клубу, репрезентацији...

Шта је за Вас одлика пријатеља?

Пријатељства се формирају по склоностима људи, а затим се развијају до оних граница које подразумевају највеће поверење и искреност у свакој ситуацији. Волим ту врсту дружења, као и потпуно опуштање са онима које поштујем и волим. Имам групу пријатеља са којима играм „баскет”...

Шта планирате?

Кад се вратим с Олимпијских игара морам да направим цео програм рада за циклус до Игара у Лондону 2012. И мој уговор са савезом истиче после Олимпијаде у Енглеској. 

Да ли ће доћи до распада екипе после Пекинга?

Кад сам прихватио улогу селектора, после одласка Црне Горе 2006, имали смо неприродну ситуацију. Требало је за две године, а не за четири, да направим екипу за Олимпијске игре у Кини. Успео сам, али уз велике муке. Зато је сигурно да ће сад, после Пекинга, доћи до формирања нове селекције која ће одрадити све турнире до Лондона, па и више од тога.

А да ли имамо довољно добре младе играче?

Сигурно да имамо. То су они које сам водио у обе младе селекције (18 и 20 година), а освојили су по два првенства Европе и света. Они ће се прикључити младима из ове екипе: Удовичићу, Филиповићу, Прлаиновићу, Пијетловићу, Никићу, Рађену...

Значи не морамо да бринемо?

Напротив. Морамо да бринемо. И то много! Јер, нас, по овоме што чинимо у базену, то што освајамо титуле и медаље, не прате одговарајући објекти. Немамо нормалне услове за рад. Шта да вам кажем ако је чињеница да државни тим у Београду нема где да тренира. Ми ћемо сад за Пекинг да се припремамо у Шпанији!

Које опасности још прете ватерполу?

Успеси. Они су за нас опаснији од неуспеха. После успеха се ствара еуфорија. Победе уљуљкују и успављују државу, министарства, одговорне појединце...

Којим спортом ће се бавити Ваша деца?

Не знам којим спортом ће се бавити. Ожењен сам, али још немам децу. Знам само да ће им, по мом схватању живота, бити потребан велики рад. Јер, без напора нема ништа ни у спорту, ни у култури, ни у науци...

Да ли се у фудбалу тренира мање него у ватерполу?

То су само заблуде. Ево, овај Земан је дошао у Звезду, па су се сви играчи распали од рада и умора. Значи онај који зна да ради зна и шта је потребно озбиљној екипи за успех у целом циклусу надметања.

Шта још недостаје српском спорту?

Стратегија. Ево примера: ако Прва фудбалска лига има 12 екипа, само три би требало да буду из Београде, а остале из девет осталих градова из целе Србије. Тако исто и у ватерполу... А кад се тај „корен” прими – цео спорт ће нам бити на ногама, развијен спреман за сва такмичења. Овако...

Шта Вас нервира у спорту, а шта ван спорта?

У спорту ништа. Спреман сам на све, па и на промену судије уочи финала, у току ноћи. А у животу глупост, нерад, лоша организација живота и рада...

Која лична одлика Вас нервира?

Понекад сам превише искрен и „дрчан“, па ми је после жао.

Који бисте таленат желели да имате?

Волим музику, а не знам ни да певам, ни да играм.

Шта је Ваше највеће достигнуће?

Не гледам уназад. Верујем да ћу га тек достићи.

 Која је Ваша љубав живота?

Имам две велике љубави исте „дужине”: тренер сам десет година, а исто толико сам и у браку...