Čudom izbegao streljanje u Kragujevcu

Samo čudo me je spasilo – reči su kojima Milutin Marjanović opisuje ono što mu se desilo u Kragujevcu, 21. oktobra 1941. godine. Tada je imao 17 godina i zaista je pukom srećom, kao đak šestog razreda Kragujevačke gimnazije, izbegao streljanje nad civilima koje su preduzeli nemački okupatori. Marjanović danas ima 98 godina, živi u Beogradu i na Zlatiboru, a povodom osam decenija od tragičnog događaja u Drugom svetskom ratu govori o tadašnjim dešavanjima.

Kao živi svedok, Marjanović za naš list kaže da je tog dana, došavši u školu, od ostalih đaka saznao da je u toku racija i da nemačke okupacione trupe kupe ljude po ulicama i iz kuća, pa ih sprovode u park u Šumaricama.

„Nastava počinje u osam. Oko 11.30 odjednom neka galama se razleže oko škole. Sa treskom se otvoriše vrata učionice i unutra nahrupiše tri nemačka vojnika, vičući. Zbilo se to baš usred časa nemačkog, pa je profesorka Jovanka Petrović pokušala da vojnicima objasni da nas ne diraju dok traje čas. Oni su je odgurnuli, vičući i gurajući nas, učenike, napolje. Jedva smo pokupili knjige i izleteli u dvorište, gde se već skupila cela škola. Tamo su nas vojnici postrojavali”, navodi Marjanović.

Potom je, zajedno s pedesetak školskih drugova, sproveden prema parku Šumarice, ka vojnoj bolnici i „topovskim šupama”.

„Niko nije znao šta se dešava. Svuda oko nas, dok smo sprovođeni, na trotoaru su stajale gomile uplakanih, prestrašenih žena koje su pogledom tražile svoje u koloni. Jedna od njih, majka mog druga Bore Kalabića, prosto je odgurnula vojnika sprovodnika i strpala mi u ruke njegov zimski kaput i zamotuljak s hranom, govoreći: ’Ponesi ovo i daj Bori jer je i on negde ovde s vama’”, priča Marjanović.

Po dolasku u „topovske šupe”, grupi u kojoj je bio i naš sagovornik naređeno je da posedaju na zemlju, okruženi nemačkim vojnicima, među kojima je bilo i domaćih folksdojčera.

„Na svakih desetak vojnika bili su postavljeni mitraljezi za kojima su sedele nišandžije. Vidimo i čujemo da se neki od ovih Švaba nama obraćaju na srpskom, a jedan među njima, koji je bio podoficir, glasno nam je kazao: ’Svi morate sedeti na zemlji i ne mrdajte odatle. Ko se ne bude pridržavao naredbe biće streljan.’ Oko mene su bili nepoznati ljudi, sem nas nekoliko đaka i našeg profesora latinskog Tome Ružića”, govori Marjanović.

Tek oko 17 sati on je s još nekoliko drugara iz razreda izdvojen u grupu u kojoj se nalazilo oko 200 ljudi. Tada su im prišla tri čoveka: nemački major Kening, zatim oficir u uniformi jugoslovenske vojske za koga se ispostavilo da je komandant ljotićevskih jedinica Miroslav Petrović i izvesni Gušić, civil u dugačkom kožnom kaputu koji je bio prevodilac.

I tu kreće obrt.

„Dok je ta trojka prolazila ispred nas, major Kening se zaustavio i gledao me. Gledao sam i ja u njega, čak s osmehom. On je bio komandant kaznene ekspedicije i tako smo se posmatrali oči u oči. Za to vreme Petrović je upro prstom u jednog mog druga iz razreda koji je sedeo pored mene i čiji je otac bio ljotićevac, viknuvši mu: ’Šta ćeš ti tu, izlazi odmah.’ Zatim mu je šapnuo na uvo, zapitavši ga da li ima još nekoga koga bi trebalo izvući. Mi i dalje u tom trenutku nismo znali šta se uopšte sprema, niti da će biti streljanja. A moj drug se zbunio, pa Petroviću pokazao na našeg profesora latinskog Ružića, i ovaj ga je izvukao i odveo. Kening, Petrović i Gušić su produžili dalje i ubrzo se vratili. I dalje sam sedeo na zemlji i opet sam počeo da posmatram Keninga pravo u oči, smeškajući se. Bio sam balavac od 17 godina. Ni sam ne znam šta me je teralo na to. A Kening, namrgođen, niti se mrdnuo, niti je išta govorio. Najzad, zagledan u mene, viknuo mi je na nemačkom: ’Ti, napolje!’ A ja se skamenih. Odmah priskoči stražar, zgrabi me i izvuče u drugu gomilu, gde su već bili onaj drug kojeg je odveo ljotićevski komandant i profesor latinskog. Gledam njih i druge zbunjene ljude, od kojih nikoga ne poznajem, ne znajući šta me sad čeka. Nedaleko od nas, pored potoka, začuše se rafali. Među nama nasta ozbiljna uznemirenost. Neko povika: ’Pobogu, ljudi, pa ovi streljaju!’ U tom času već se počelo smrkavati. Veća grupa vojnika nas je nagonila da se skupimo u krug. Usred tog kruga se ponovo pojavio major Kening s prevodiocem Gušićem”, objašnjava Marjanović.

Tada se sve razrešilo: Kening je objasnio (a Gušić preveo) da smatra da su svi koji su odvedeni na stranu pošteđenih – lojalni Nedićevoj kvislinškoj vladi i da su slobodni. Tako se i naš sagovornik slučajnošću našao u toj grupi. Ipak, nije bio jedini koji se prepustio neverici.

„Kada je Kening video da smo se svi skamenili od straha i neverice, ponovio je, na mešavini nemačkog i srpskog: ’Ja, ja, slobodni ste.’ Ujedno nam je pokazao izlaz kojim smo došli. Tako sam ja igrom slučaja i sudbine ostao živ. Ili, kako kaže narodna poslovica, nema smrti do sudnjega dana”, zaključuje Marjanović.

Pobegavši s poprišta kragujevačke tragedije, on je te noći od straha pobegao u poljski klozet u dvorištu kuće u kojoj je živeo. Tamo je i prenoćio.

A major Kening je koju godinu kasnije stradao na Istočnom frontu.