Država mi ne duguje ništa

Često čitamo i slušamo kritike predsednika pojedinih penzionerskih udruženja zbog toga što država u budžetu za narednu godinu nije obezbedila 840 miliona evra za vraćanje umanjenih penzija od novembra 2014. do septembra 2018. na osnovu („nevažećeg”) Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija. Te kritike na račun države su uglavnom toliko oštre da zamagljuju suštinu pitanja i ne dozvoljavaju objektivno i racionalno sagledavanje „problema”. Sve se svodi samo na vraćanje para, i ništa više, i ništa manje. I baš zbog toga, glasno postavljam pitanje: Može li se o tome i drugačije razgovarati? I ne samo razgovarati, nego i postupati? Naravno da može, ako svako pođe od sebe. Istina je u nama, a ne u zakonu  o umanjenju penzija. Evo moje istine:

U starosnu penziju otišao sam sa 37 godina radnog staža i penzijom od 13.000 dinara. Bilo mi je čudno, ali setio sam se: Ova država me je školovala od petog razreda do kraja (kao dete palog borca). Dobio sam posao. Plate u prosveti nikad nisu bile visoke, ali živelo se. S pola svoje plate bio sam s porodicom 15 dana na moru svake godine. Dobili smo stan od države. Decu smo iškolovali bez ikakvih problema. Od jeftinih bankarskih kredita smo bez poteškoća napravili kuću. Besplatno se lečimo. Da, sve ove pogodnosti od države koristili smo mi, stariji penzioneri. Nas je i najviše u ukupnom broju. Ali i oni mlađi, a ove godine u starosnu penziju otišli su rođeni 1956. godine, koristili su skoro sve ono što sam i ja koristio, sem, možda, besplatnog školovanja. I šta je sad sporno? Da li se nekad pitamo koliko koštaju ove državne privilegije koje koristimo u odnosu na iznos umanjene nam penzije? Uostalom, nisu svim penzionerima ni umanjivali penzije, nego samo onima koji su najviše i koristili državne fondove. Spadam u one srećnike (da, zaista se tako osećam) kojima je država umanjivala penzije. Bar mi, kojima je ova država jedina koju imamo, nemojmo u njoj videti kravu muzaru i pohlepno samo čekati od nje blagodeti. Pa i kravu moramo negovati da bismo dobili mleko.

Siguran sam da nema čoveka kome je država više oduzela nego što mu je dala. Pitanje je samo da li imamo snage i volje da iskreno i objektivno proanaliziramo svoj život. A mi penzioneri smo i inače zagledani u svoju prošlost. Budimo realni i pošteni. Budimo ljudi, govorio je patrijarh Pavle. A da bismo bili ljudi, svako od nas treba da bude Čovek. Tih 840 miliona evra u to vreme bili su spasonosni lek za ozdravljenje ove države, kao što ona sada nabavlja spasonosne lekove nama. Znam, ima i onih koji žale što je ova država ozdravila. Ali, nemojmo biti kao oni. Zato predlažem Fondu PIO da svim penzionerima pošalje anketni listić, kojim putem bismo se odrekli iznosa umanjene penzije u korist države, čime bismo pokazali svoju odanost njoj i razumevanje njenih potreba, ali i zahvalnost za sve što nam pruža. Da tako zasvagda prestanemo da razmišljamo na dosadašnji način. Jer ja (mi) svojoj državi dugujem(o) sve.

Radomir Jovanović,
profesor u penziji, Žiča