Dobar dan, tugo

Premda sam se „Fajzerom” vakcinisao dva puta, ipak me ne napušta prpa. Šta da radim da odagnam crne misli? Treba li da kao Fransoaz Sagan i Onore de Balzak pišem celu noć, a da se probudim tek kad je vreme za ručak? I kako baš da znam da je vreme za ručak ako sam celu bogovetnu noć proveo neumorno radeći i ako posle tog silnog napora spavam kao dojenče?! Ona, Fransoaz Sagan, imala je samo devetnaest godina kada je na stoliću pariskog bistroa započela pisanje knjige „Dobar dan, tugo”.

Ili da kao Fadil Redžić, taj fenomenalni bas-gitarista nenadmašnih sarajevskih „Indeksa” – slušajte ga kako svojom bas-gitarom veze u melodiji „Da sam ja netko” – celo ovo korona leto jahtom obilazim ostrva na Jadranu i zovem svoju nekadašnju raju iz muzičke branše da se setimo svih onih sjajnih i setnih starih ju pop-rok dana. Svi su došli na red. Od Nenada Jurina, koji u „Indeksima” kao klavijaturista provede dvadeset godina (ostali klavijaturisti su dolazili i odlazili), pa sve do čoveka u crnom, legendarnog Dade Topića, koji je bio jugoslovenski Džo Koker.

Nije baš neznatan broj onih koji vele da je nautički turizam najbolji način da nevakcinisan izmakneš hicu dozlaboga zločestog „kauboja zvanog korona” što se na nas okomio i raspolaže svim vrstama metaka. U opusu od alfe do – delte. A da one ipsilone, omege i game i ne pominjemo. Ne verujem baš mnogo u to da nas jahta može spasti od „kauboja zvanog korona”. Pa valjda moraš ponekad i sići s jahte da bi u marketu na rivi kupio povrće, voće, vodu... I beli luk, đumbir i tonu limuna za jačanje imuniteta, zar ne?

Da pritom i ne pričamo o stvaranju rezervi alkohola brižljivo skrivenih u raznoraznim budžacima jahte. Uprkos nepoverenja, sigurno mirnije spavaš u kabini jahte (naravno ako te uopšte i zapadne poziv da dođeš na jahtu!) kad znaš da si vakcinisan, dva ili tri puta, nego kad nisi nijednom bolničarki poturio mišicu da te bocne.

Otkud ti znaš s kim je sve tvoj nevakcinisani prijatelj prethodno imao kontakte „neposredne vrste”, a koga si, eto, pozvao na jahtu da slušajući „Kis” rano preminule pop zvezde po imenu Princ, i uz prasak čepa, ispijete bocu ledenog francuskog šampanjca „pomeri” od trideset evra? I kako to da se tvoj prijatelj što se uprkos već poodmaklim godinama koje ga neumoljivo sustigoše i koji još uvek voli da se okreće za lepim ženskim nogama, može baš „u bobu” prisetiti s kim je sve u međuvremenu imao kontakte, kad ne zna ni šta je prethodnog dana ručao?

Nego, sve su prilike da je bolje da se vratim na Fransoaz Sagan s nadimkom Kiki, s početka moje kolumne. Em tada kad je živela nije bilo korone, em je ona od boga posedovala superdar za pisanje. Kada je napisala roman „Dobar dan, tugo”, nadaleko čuvena pariska izdavačka kuća „Galimar” nije htela da ga objavi. Ali, Sagan je bi mudra pa ga je istovremeno ponudila i još dvema izdavačkim kućama, „Plon” i „Žilijar”. Brži je bio „Žilijar”. I – bingo! Svetski uspeh! Novac joj poče pristizati, što bi kazali, potocima. Teško čovek može da sačuva mirnu glavu kad ga takav uspeh odalami po glavi. Najednom pomisliš da sve kockarnice u Dovilu, džez klubovi na pariskom Sen-Žermen-de-Pre i noćni klubovi u Sen Tropeu postoje samo i isključivo zarad tebe.

I pariska noćna svetla počinju tad da blešte još jačim i čarobnijim sjajem. Uz veliki svetski književni uspeh mlade spisateljice, i novac koji s uspehom dolazi, obično ide i vožnja skupocenih i brzih kola. Najpre „jaguar XK140”, a posle slede čuveni „jaguar type E”, „ferari 250 GT kalifornija spajder”, pa „aston martin DB 2/4”. Sve do automobilske nesreće s „astonom” iz koje je jedva izvukla živu glavu. Nakon svega što ju je snašlo, nije izdržala na psihičkom planu. Alkohol. Opijum. Ali, srećom, književnog poleta je još ostalo. Nove knjige – novi uspesi. „Volite li Bramsa”, a po kojoj je režiser Anatole Litvak snimio film istog naslova. A u ovom filmu – sve sami as do asa! Ingrid Bergman, Iv Montan, Antoni Perkins. Fransoaz Sagan, zvana Kiki... (Kiki je i nadimak francuskoj teniserki, srpskog porekla, Kristini Mladenović).

Nego, šta da radimo s posve neizvesnom sadašnjošću i budućnošću naše planete? Kako zavrnuti šiju energetskoj krizi? Došlo je, eto, čak dotle da EU Nemci, oni iz graničnog pojasa s Poljskom, odlaze kod „EU Poljaka” iz bivšeg Varšavskog pakta da kod njih i po nešto nižoj ceni (pola evra jeftinije) do vrha napune benzinske rezervoare svojih automobila. Da li smo došli do toga da nam je dogorelo do nokata? I kako ćemo se najzad otarasiti ovog nesnosnog „kauboja zvanog korona” kad vešti i hrabri kauboj naše mladosti Gari Kuper odavno već nije s nama da nas spase. Inače bi ga on sredio, nisi rekô ni „uš”, a verovatno u dvoboju kao u onom kaubojcu „Tačno u podne”. Sve su prilike da nam nije dovoljno ove ludačke korona psihoze koja podugo hara, nego sad neki razbijaju glavu od brige da li će crnogorski biznismen i njen naturalizovani državljanin, Taksin Šinavatra, bivši tajlandski premijer, prodati jugoistočni deo ostrva Sveti Nikola!

Bilo kako bilo, znam šta obavezno moram u proleće iduće godine uraditi. Zasaditi što više žalfije! One vrste žalfije što je na latinskom jeziku poznata pod nazivom salvia officinalis. Kada me je moj ruski prijatelj lekar Radik Biktogirov, što živi u Hagu, jednog avgusta pozvao u svoju kuću u Milni na Braču, jedva je od žalfije ulazna vrata na ogradi kuće otvorio. Toliko je bilo zasađeno u njegovom vrtu sadnica žalfije koje su visinom dosezale skoro metar visine. Da je žalfija izuzetno korisna za ljudsko zdravlje, poznato je još iz vremena Rimljana. Ne postoji u Francuskoj, tek tako, ona uzrečica „Qui a de la sauge dans son jardin, n’a pas besoin de son médicin”. Ko ima žalfiju u svom vrtu nema potrebu za doktorom…

Diplomirani žurnalista i profesor sociologije