Istresanje tela

INTERVJU

Tanja Ostojić (1972) je interdisciplinarna i performans umetnica. Diplomirala je i magistrirala vajarstvo na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, a od 2003. godine živi i radi u Berlinu. Magistrirala je savremenu umetnost u Nantu u Francuskoj  i post magistarske interdisciplinarne studije na Univerzitetu umetnosti u Berlinu. Međunarodno je prepoznata kao pionirka institucionalne rodne kritike, a njen rad odvija se u polju angažovane feminističke umetnosti. Kritičari britanskog Gardijana uvrstili su Tanju Ostojić na listu 25 najboljih umetnika 21. veka 2019. godine.

U Beogradu je nedavno održana njena izložba Mis(s)placed Women? i prateći performans. U Galeriji „Podrum” Kulturnog centra Beograda i Novoj galeriji vizuelnih umetnosti (NGVU) predstavljeni su video-radovi, fotografije, zapisi i ostali dokumenti ovog obimnog projekta, dok su u Centru za kulturnu dekontaminaciju održane diskusije s domaćim i međunarodnim članicama kolaborativnog projekta Mis(s)placed Women. Tanja Ostojić radi sa ženama koje potiču iz različitih sredina i koje imaju šta da kažu. Učesnice su birane putem javnih konkursa na osnovu pisma motivacije. Naslov Mis(s)placed Women? podrazumeva, između ostalog, i višestruku igru reči i njegov precizan prevod zavisi od konteksta u kome se učesnice umetnice nalaze i pišu, ali on se svakako odnosi na marginalizovane žene, s obaveznim znakom pitanja na kraju.

Vaš projekat „Mis(s)placed Women?” serija je performansa koji se odvijaju od 2009. godine i u kome je učestvovalo oko 170 žena iz celog sveta. Bavite se temama migracija, rodne demokratije, feminizma, džentrifikacije… U video-radovima gledamo vas kako s koferom i stvarima zauzimate poziciju na određenoj lokaciji, raspakujete se, ulazite u kofer, pakujete se… Šta poručujete?

Izvodeći neke od svakodnevnih aktivnosti koje evociraju osećaje izgnanstva i nepripadanja, poznatog migrantkinjama, izbeglicama i beskućnicama preispitujemo, između ostalog, odnose pozicije moći i ranjivosti, posebno u kontekstu ženskih i transrodnih tela, aspektima koji zauzimaju značajno mesto u mojoj umetničkoj praksi u protekle gotovo tri decenije. Postoji celi spektar ideja koje se transponuju kroz umetničke gestove i koji komuniciraju s publikom. Ovim projektom, s jedne strane, istražujemo privilegije praveći razliku između radne mobilnosti, prisilne ili željene migracije, a s druge strane, istražujemo različite javne prostore i nevidljivost određenih grupa u njima. Imamo mnogo toga da kažemo, a pitanje je ko šta može da prepozna. U svakom slučaju da je dobro govoriti o traumama, siromaštvu, nasilju kao i svemu onome što ih prouzrokuje.

Jedan od upečatljivih performansa je onaj izveden ispred Gradske uprave u Berlinu, podstaknut činjenicom da ste čekali državljanstvo nedelju dana. O čemu je reč?

Performans video Apatrid (Stattless) bavi se, kao i moji prethodni projekti iz ciklusa „Prelasci granica” i „Integracijski projekat”, upravo tim žutim mrljama u administraciji i migracijskim zakonima, stavljajući pod lupu načine na koji se zakoni mogu arbitrarno primenjivati. Rad je snimljen ispred Gradske skupštine Tiergarten tokom moje intervencije avgusta 2019, kada smo moje dete i ja bili bez državljanstva skoro nedelju dana, usled administrativne procedure. Proces podnošenja zahteva za dobijanje nemačkog državljanstva koji je trajao više od tri godine zahtevao je, naime, da se nas dvoje na kraju odreknemo prethodnog državljanstva (poređenja radi, građani EU imaju pravo na duplo državljanstvo)… Kako bih sve uradila legalno, zamolila sam Ministarstvo kulture RS, uz preporuke troje vodećih stručnjaka u našoj kulturi, da uputi apel Ministarstvu unutrašnjih poslova RS da odbije moj zahtev za otpust iz državljanstva, s obzirom na moj međunarodni značaj kao umetnice za Srbiju. Od Ministarstva kulture dobila sam preporuku za neotpuštanje, ali Ministarstvo unutrašnjih poslova je odbilo da izađe u susret pa su me na osnovu mog zahteva ispisali iz državljanstva rekavši da će me čim obavim administraciju u Nemačkoj rado ponovo upisati. Između momenta potpisivanja rešenja i predaje pasoša ambasadi Srbije u Berlinu i zvaničnog ulaska u nemačko državljanstvo bili smo apatridi. Nisam imala čak ni valjani dokument na osnovu koga mogu da podignem pismo ako mi pristigne na poštu, a kamoli šta drugo. Mislila sam o ljudima koji su godinama apatridi. Moja akcija pred skupštinom sastojala se u performativnom protestu, menifestovanom ritualom otresanja i istresanja tela, slično vežbi za oslobađanje od stresa i opuštanje koju praktikujem. U videu koji je prvi put bio prikazan na izložbi u Kulturnom centru Beograda (KCB) smenjuju se neprestano scene istresanja tela s dokumentima mog legalnog identiteta kojeg sam, kako verujem, nepravdom tih dana bila lišena.

Kako reaguje publika kada vas zatekne na gradskim trgovima i ostalim lokacijama na kojima izvodite performanse. Kako reaguju u Bitolju, kako u Beogradu, Splitu, Torontu?

Publika reaguje raznoliko, u tome i jeste čar izvođenja performansa na trgovima. Dok je domaća publika u Splitu nenavikla na performans vrlo rezervisana i žuri dalje, zaustavljaju se uglavnom radoznali turisti; publika se u Torontu pak okuplja u grupu, strpljivo čeka da performans otpočne, posmatra dugo i učestvuje u njemu. U Bitolju, gde sam izvela jedan veoma komunikativan i provokativan 60-minutni performans Mis(s)placed Women? i turistički kofer, koristeći kao rekvizite šešire, kačkete, foto-aparat za jednokratnu upotrebu, naočare za sunce, garderobu, voćni jogurt, kremu za sunčanje i jedan predimenzionirani kofer s autentičnim turističkim nalepnicama (Havaii, Jamaica…) prolazila sam kroz transformacije: od poslovne žene, preko turistkinje do beskućnice, na najpopularnijoj lokaciji u gradu, u vreme korzoa – posebno su se deca zainteresovala i poneko koje se nije stidelo učestvovalo je u performansu. U Beogradu, gde je nedavno na Trgu republike grupa od šest domaćih i inostranih učesnica Misplaced Women? performans vikenda izvodila Raspakiravanje lične torbe, neki ljudi su se zaustavljali zapitani šta se dešava, drugi su već objašnjavali i identifikovali se sa situacijom, a jedno dete je brže-bolje iskoristilo priliku da odžepari jednu od performerki.

Konkurišete za izbor našeg umetnika odnosno izložbe u paviljonu Srbije u Veneciji 2022. godine. Možete li da nam otkrijete detalje rada koji planirate?

Izložba u Paviljonu Srbije na 59. Venecijanskom bijenalu bila bi prva velika retrospektiva projekta Mis(s)placed women?, u kojoj bi na vizuelno izuzetno atraktivan način, objekti, artefakti, video-snimci, fotografije, crteži, radovi na tekstilu, audio-radovi i partiture (uputstva za izvođenje performansa) bili izloženi u vidu jedne velike multimedijalne instalacije, dok bi priče učesnica bile sabrane u vidu ridera koji posetioci mogu da ponesu sa sobom. Izložbu bi pratio i teoretski i vizuelno veoma jak katalog. Ono što bi Paviljon Srbije, pored same izložbe, učinilo posebno živim tokom sedam meseci bijenala jesu živi performansi ispred paviljona, okupljanja zajednice projekta u Veneciji, kao i vođstva kroz izložbu, sadržaji koji bi bili organizovani u više navrata u periodu od maja do oktobra 2022. u saradnji s međunarodnim kulturnim institucijama koje su do sada već sarađivale na projektu, što bi u velikoj meri doprinelo rezonanciji projekta i njegovom budućem razvoju.