Četvrt veka od studentskih protesta – skica za nova pokolenja

Pre tačno četvrt stoleća, krajem novembra 1996. godine, počeli su narodni i studentski protesti u Srbiji. U bogatoj srpskoj istoriji ove demonstracije nisu usamljene, a njihovi ciljevi bili su daleko skromniji nego njihova dugotrajnost i posledice. Danas se možda može učiniti da je bunt zbog spornog izbornog ishoda u tek petini srpskih opština jedna istorijska glosa, dok su pitanja demokratskih vrednosti u današnjem svetu, a posebno uz naše tranziciono iskustvo, najblaže rečeno, sumnjiva i nedovoljno aktuelna.

Ipak, 18. novembra 1996. započeli su verovatno najdugotrajniji i svakako najrašireniji mirni politički protesti u istoriji Srbije. Četiri dana kasnije na srpskim univerzitetima, izuzev onog u Prištini, ustali su studenti. Bunt je bio takav da je na većini fakulteta Univerziteta u Beogradu zaustavljena nastava. Tako je bilo tokom naredna četiri meseca.

Srbima i Srbiji 1989. godina nije ništa značila. Srbija je bila najveća članica jugoslovenske federacije. Većina naroda je, a posebno elita, Jugoslaviju – onakvu kakva je bila – prepoznavala kao svoju domovinu. Moćni su bili zadovoljni svojim položajem u dobitničkom glavnom gradu Beogradu, dok je narod prihvatio socijalizam i kao njegove tekovine prepoznavao sopstvenu socijalnu revoluciju tokom tri globalno najberićetnije decenije u istoriji sveta (od 1945. do 1974. godine). Nezadovoljstvo je postojalo, srpski narod je bio obespravljen i ugrožen širom Jugoslavije, socijalizam je nakon decenija kriza bio truo, ali za promene nije bilo snage, saveznika, volje, a ni dovoljno gneva.

Zato je raspad Jugoslavije i socijalizma išao linijom i tajmingom tuđih nezadovoljstava, srpske vlasti i narod imali su naravno u svemu tome i odgovornost i krivicu, ali delovali su uglavnom reaktivno. Komunistički režim, koji je 1944. imao najmanje podrške među Albancima i Srbima iz Srbije, u međuvremenu se ovde toliko učvrstio, pre svega na društvenim slabostima, da je on diktirao i sproveo najnužnije promene, razume se, polovično, sebično i u iznudici. Tek što se to dogodilo, razbijanje Jugoslavije donelo je dane u kojima je narod morao biti jedinstven. Građanski rat, raspad jugoslovenskog tržišta i sankcije Ujedinjenih nacija delovali su kao apokalipsa. I dok se elita bespovratno podelila, narod je podnosio sve: 800.000 izbeglica, najveću inflaciju u istoriji novca, siromaštvo, kriminalizaciju društva.

Socijalna država je, istina, održana i u tom infernu: u bolnicama možda nije bilo gaza, a ni tople vode, ali su svi mogli da švercuju ili makar da kupuju nepokrivenim čekovima. Konačno je, poput glavnog lika iz komedije „Radovan Treći”, predsednik Srbije odlučio da promeni stranu. Postao je „faktor mira i stabilnosti”. Rat je završen dogovorom, Srbi su izgnani iz Hrvatske, Republika Srpska je naterana u bosansku državu i međunarodni protektorat, kosovski problem je ostao otvoren, ratovi nisu dobili ime, mrtvi lišeni počasti, ali su Srbiji ukinute sankcije, režim je dobio podršku i novac od onih koji su ratovali sa srpskim narodom. Srbi su postali krivi svima, čak i svojoj vladi.

U toj čudnoj atmosferi organizovani su izbori sa uslovima promenjenim u izbornoj godini, uz populističke mere bez premca (od otvaranja lažnog metroa do farbanja samo spoljašnih delova prozora na Univerzitetskoj biblioteci) i konačno podeljenu opoziciju. Onda se, baš kako to često biva, dogodilo čudo. Režim je trijumfovao – toliko je sve kontrolisao da je falsifikatima došao i do tristotinak hiljada „glasova” Albanaca – ali se pred drugi krug izbora za odbornike fatalno opustio. Glasovi nezadovoljnih su se sabrali i Beograd, Novi Sad, Niš te još trideset i sedam većih mesta u zemlji doveli su na vlast opozicione stranke. Režim je uskoro poništio izbore. Bio je to neskriveni falsifikat. Započeli su protesti. Okupivši stotine hiljada ljudi širom Srbije, oni su prevazišli jedne izbore i prostu borbu za vlast. To je postao najveći i najopštiji demokratski pokret u istoriji Srba.

Tok protesa je bio dinamičan, ali i predvidiv. Posle nekoliko dana režim je uvideo grešku. Započeo je odugovlačenje uz pritiske i povremeno nasilje na ulicama. Arbitraža je poverena OEBS-u, čija je komisija, na čelu sa bivšim španskim premijerom Gonzalesom, krajem decembra donela izveštaj koji je zahtevao priznanje istinskih rezultata izbora. Posle još mesec dana nadgornjavanja policija je premlatila demonstrante na Brankovom mostu, a onda je predsednik posebnim zakonom priznao izbore i tako još jednom zgazio sudsku i zakonodavnu vlast države. Do tada je jedan deo opozicionih vođa kupljen, a drugi kompromitovan. Novi gradonačelnik Đinđić zadržao se na toj dužnosti svega šest meseci.

Studentski protest potrajao je još četiri meseca. Za to vreme studenti su uspeli da se okupe oko jedinstvenog demokratskog i patriotskog programa. Doprineli su rehabilitaciji Srbije u svetu. Slike njihovih mirnih kolona u kojima su stupale desetine hiljada, kličući demokratiji, Evropi, Srpstvu i našoj crkvi, obišle su planetu. Studenti su doprineli da 24. decembra 1996. ne dođe do građanskog sukoba i zavođenja vanrednog stanja, što je režim, dovodeći pedesetak hiljada svojih pristalica iz cele Srbije pred više stotina hiljada gnevnih Beograđana, možda i želeo. Kada su im u januaru zabranjene šetnje, izdržali su po mrazu sedam dana i osam noći pred policijskim kordonom u Kolarčevoj ulici. Litija kojom su patrijarh, SPC i studenti „probili” kordon, na Svetog Savu 1997. godine, svakako je najčasniji i najslavniji tren srpske demokratije. Proslava Savindana je te godine zabranjena u našim državnim školama.

Oni koji su ostali dosledni i septembra 1997. bojkotovali nameštene izbore (na kojima je za Miloševićevu vlast „glasalo” 400.000 Albanaca i među njima većina Tačija i Haradinaja) oborili su režim oktobra 2000. godine. Doživeli smo povratak u svet, ekonomski uspon i vlade koje padaju u skupštini i priznaju poraze na izborima. Desila su se i razočaranja i možemo da kažemo da su upravo korumpirani i antisrpski elementi u demokratskom bloku i doveli politički monizam ponovo u Srbiju. Ipak, ideje i vrline ne umiru. Ovo je novo doba: danas bolujemo od bolesti demokratskog sveta, nismo više vezani ni za mrtvu državu ni za preživelu ideologiju.

Sve je tu: otadžbina i uverenja, uzori i opomene. Potrebno je samo novo pokolenje.

Istoričar, Napredni klub