Srpsko-ruski marš

Mnoge svetske agencije nedavno su objavile vest da je u Venecueli oboren rekord u zajedničkom muziciranju jednog velikog orkestra, koji je tim činom oborio Ginisov rekord kao najveći orkestar na svetu. Pred Ginisovim žirijem muziciralo je oko 12.000 muzičara, a kompozicija koju su izveli bila je „Slovenski marš”, slavnog ruskog kompozitora Petra Iljiča Čajkovskog. Tim ogromnim muzičkim aparatom dirigovao je Andres David Askani.

Pojedini mediji sa ovih prostora objavili su i tačan naslov „Slovenskog marša”, a to je „Srpsko-ruski marš”, koji je Čajkovski komponovao inspirisan događajima iz Srpsko-turskog rata 1876. godine i čija se partitura čuva u Muzeju „Glinka” u Moskvi.

O pojavi „Srpsko-ruskog marša”, pisao je Aleksej Ivanovič Kandinski u svojoj studiji „O rusko-srpskim muzičkim vezama u 19. veku”. Kandinski pored ostalog piše: „Jedna od najupečatljivijih pojava ruske muzičke ’serbijan’ je ’Srpsko-ruski marš’ Čajkovskog, nazvan kasnije ’Slavjanskim maršem’. Pojava ’Srpsko-ruskog marša’ bila je odraz slovenskog raspoloženja, koje je obuhvatilo rusko društvo za vreme herojske oružane borbe Srbije i Crne Gore protiv turske vojske 1875–1876. godine.” Na vrhuncu Srpsko-turskog rata Čajkovski je dobio porudžbinu da napiše delo za koncert sa kojeg je prihod trebalo da bude predat Slovenskom dobrotvornom odboru. Inicijator narudžbe bio je Nikolaj Rubinštajn, koji je bio na čelu Ruskog muzičkog društva. Kompozitor je rado prihvatio predlog i sa žarom se dao na posao. Marš je izveo Simfonijski orkestar Ruskog muzičkog društva pod upravom Nikolaja Rubinštajna, 5. novembra 1876. godine. Koncert se pretvorio u stihijsko izražavanje toplog saosećanja sa Srbima i Crnogorcima, koji se protiv Turaka bore za oslobođenje. Publika je tražila da se marš ponovo izvede.

O tome Čajkovski piše svojoj sestri A. I. Davidovoj u pismu 8. novembra 1876. godine: „Prošle subote ovde su prvi put svirali moj ’Srpsko-ruski marš’, koji je proizveo čitavu buru patriotskih ushićenja.

Za svoju kompoziciju Čajkovski je odabrao rusku himnu i tri srpske pesme koje je pronašao u obradi Kornelija Stankovića. To su pesme: „Sunce jarko”, na stihove Isidora Ćirića, zatim „Rado Srbin ide u vojnike”, za koju je stihove napisao pančevački prota Vasilije Vasa Živković, a muzika se pripisuje Nikoli Đurkoviću. Treća pesma je u to vreme izuzetno popularna rodoljubiva pesma „Prag je ovo milog Srpstva” šidskog stihotvorca Dimitrija Mite Oreškovića, za koju je on napisao i stihove i muziku. Ova pesma poznata je i pod naslovom „Mihailova pesma”, i bila je neka vrsta himne kneza Mihaila Obrenovića.

Ovo izvođenje „Srpsko-ruskog marša” trebalo bi da pokrene inicijativu za stavljanje na repertoar naših solista i ansambala kompozicija evropskih muzičkih stvaralaca posvećenih srpskom narodu i Srbiji, kojih je zaista veliki broj. Među njima su muzički stvaraoci iz Nemačke, Austrije, Mađarske, Češke, Francuske, Engleske, Rusije, Italije, Španije, Belgije, Holandije, Švedske, Poljske, Slovačke, Rumunije, Švajcarske... Taj pristup bio bi na ponos Srbije i kada bi se prebrojale te kompozicije i njihovi autori, verovatno bi srpski narod u tom pogledu bio na vrhu Ginisove lestvice. Sve je komponovano od kraja 18. do kraja 20. veka.

Dejan Tomić,
autor leksikona „Srbi i evropski kompozitori”