Ljudska prava - san, java i Srbija

Kada su Ujedinjene nacije, sledeći duh Francuske revolucije iz 1789. o slobodi, bratstvu i jednakosti, donele Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima 10. decembra 1948. godine, izgledalo je da ljudska vrsta može da odahne jer se samoobavezala na pravila koja su oduvek više nego očigledna: svi su ljudi pred zakonom jednaki, svi imaju ista prava koja su definisana u 30 članova deklaracije i kasnije prihvaćena kao obavezujuća u Međunarodnom zakonu o ljudskim pravima, koji je stupio na snagu 1976. godine, Međunarodnom sporazumu o civilnim i političkim pravima i Međunarodnom sporazumu o ekonomskim, društvenim i kulturnim pravima.

Ljudska prava su postala deo tkiva svakog društva na planeti Zemlji, ugrađena su u ustave i zakone skoro svih država i nikada nije prestala borba da sva ljudska prava budu i primenjena, jednako i svuda, i ta borba verovatno nikada i neće prestati. Puna primena je san, a merenje stanja ljudskih prava je java kojom se još uvek jasno beleže nepravde, nejednakosti, zloupotrebe, ugrožavanje, lišavanje prava i patnje mnogih ljudi jer nasiljem nad zapisanim pravima žive živote nedostojne života ljudskog bića.

A život je samo jedan i čekali smo, kao civilizacija, hiljade godina da se posle patnji stotina miliona ljudi setimo da bi bilo dobro da svi imamo ista prava, jer smo svi ljudi, rođeni da živimo život u dostojanstvu.

Pa ipak, čak ni plemenita ideja ljudskih prava nije na samom početku prebrajala baš sva ljudska bića, prvo samo muškarce, pa tek posle žene, pa tek posle osobe sa invaliditetom, pa još posle pripadnike LGBT zajednice, pa još kasnije romsku zajednicu, kao da je kuća ljudskih prava građena kao lavirint, ne kao otvoren prostor svima dostupan, već kao prostor premrežen raznim preprekama za mnoge koji, gledajući u dokumenta ljudskih prava, s pravom pitaju „a čija su moja prava i gde su”.

Njihovi životi su merljiva java sna o ljudskim pravima, bez obzira na to da li su im ta prava oduzeta ili ugrožena zbog rase, vere, pola, polnih karakteristika, nacije, jezika, etničke pripadnosti, političke ili sindikalne pripadnosti, slobode govora, nehumanog rada, nedostupnosti obrazovanja, odricanja na utočište, na zaštitu zdravlja ili na slobodu kretanja.

Martin Luter King je rekao da „ako je nepravda negde, nepravda je svuda” tokom svoje borbe za građanska prava, a svoj čuveni govor nije počeo sa „ja imam noćnu moru” već sa „ja imam san”.

Čiji je danas naš san o ljudskim pravima u Srbiji, čija su naša ljudska prava?

Ako budemo razumeli da smo deo kulture u kojoj postoji „čojstvo i junaštvo”, razumećemo i koliko nas još posla čeka na izgradnji politika ljudskih prava, na ostvarenju sna sadržanog u objašnjenju da je „čojstvo kad braniš druge od sebe” jer je to srž svih ljudskih prava, srž kojom menjamo prirodu svake moći od moći nad nekim, zato što je po nekom svojstvu sasvim malo različit od nas, do moći za nešto, za ostvarenje sna o punoj primeni ljudskih prava.

Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog počelo je izradu Strategije ljudskih prava, dokument koji će biti najšire razmatran godinu dana jer ishod treba da mu bude da izgradimo znanje za primenu ljudskih prava na lokalnom nivou, da osmislimo stalni društveni dijalog kao i razvijena društva kojima stremimo, da stvorimo otvoren, svima dostupan prostor čojstva gde god da smo, da sa ljudima ljudujemo, a sa neljudima još i više, jer njih treba učiti da svi imaju jednaka prava kao i oni sami.

Može li takav san o kulturi ljudskih prava, o politici ljudskih prava, o kulturi dijaloga i kulturi kompromisa da postane svakodnevna, merljiva java u Srbiji?

Naravno da može, jer sve što danas postoji kao merljiva java jednom je bilo samo san i ideja u glavama nekih ljudi.

Ostvarenje takvog sna dužni smo generacijama koje dolaze posle nas, jer tako vraćamo dug onima koji su pre nas sanjali ljudska prava, jednakost, slobode, demokratiju, vladavinu prava, u te snove verovali i za te snove živeli i mreli.

Mi, danas živi, njihova smo java, njih što su nekada živeli i sanjali i zato smo dokaz da je moguće. Zašto je u to tako teško poverovati? Zato što je očigledno, a najteži posao na svetu je objašnjavanje očiglednog. Nema očiglednije tvrdnje od one da su ljudska prava dobra za sve i da je moguće da ih živimo tako kako su zapisana. Sve drugo smo probali kao vrsta i nije valjalo, zato se valja prihvatiti svih poslova kojima će san o punoj primeni ljudskih prava postati java za sve u Srbiji.

Možemo mi to.

*Ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog