Protest Vana Morisona

Van Morison, irski pevač i saksofonista, uvalio se u velike nevolje. Ne samo da se aktivno suprotstavio merama za suzbijanje virusa korona koji hara svetskim prostorima već se u svom gnevu okrenuo protiv Robina Svona, ministra zdravlja svernoirskog dela britanskog carstva „čašćavajući” dotičnog epitetima poput: „prevarant” i „veoma opasna osoba”. Ukratko, stiglo se i do suda.

Gnev Džordža Ivana Morisona (1945), jednog od najuglednijih ostrvskih muzičara i zvaničnog nosioca titule „viteza”, izazvale su vrlo oštra pravila za očuvanje opšteg zdravlja, uključujući sve češće sabijanje žitelja ostrvske zemlje među njihova četiri zida, ili zabranu masovnih okupljanja, uključujući i – koncerte. I sve to neposredno pred najavljeni susret dotičnog sa ovdašnjim vernim poklonicima. A koncerti su oduvek bili irčevo najjače oružje.

Mediji gladni svakojakih vesti i reakcija kao da su jedva čekali da iz temelja „protresu” kompletnu Morisonovu karijeru. Rajan Volš, muzičar i novinar potekao iz „Boston glouba”, u knjizi „Zvezdane nedelje” (Astral Weeks), nazvanoj po jednoj od najpopularnijih ploča bluzera-viteza, dao je sebi oduška:

‒ Uopšteno govoreći, njegova karijera mogla bi se svesti na sledeće: U vremenu benda „Dem”, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, prošao je put od drskog tinejdžerskog vunderkinda do perspektivnog mladog pevača ovenčanog hitom „Devojka smeđih očiju” (1967). Potom izrasta u raspoloženog pesnika-dušebrižnika koji nehajno stvara remek-dela poput „Zvezdanih nedelja” (1968) ili „Mesečevog plesa” (1970), da bi se pretvorio u sredovečnog šmekera sa povremenim trenucima briljantnosti kao na albumu „Uobičajen” (1980). Danas je u fazi „pijanog ujaka” koji štancuje standardne bluz numere oslanjajući se na nasleđe nekadašnjih koncerata koji su punili dvorane.

Na stranu to šta ko mislio o Morisonu kao umetniku, ono što je u ovim žalosnim vremenima pandemije privuklo pažnju javnosti ipak je njegovo aktivno suprotstavljanje merama zaštite. I to u vidu otvorenog protesta ili barem pokušaja bekstva od stvarnosti. „Pozivam moje kolege pevače, muzičare, pesnike, producente, promotere i ostale u muzičkoj industriji da mi se pridruže u ovoj borbi. Istupimo napred, ustanimo, podignimo glas protiv pseudonauke”, izjavio je.

„Kada sam izašao napolje, ulice su bile puste. Vlada poručuje da bi svi trebalo da ostanu kod kuće. I širi strah i gnušanje, a ne nadu za budućnost. Retko ko je doveo u pitanje ovakav čudan potez... Na sajtu vlade od 21. marta 2020. stoji da kovid 19 više ne predstavlja opasnost. A posle dva dana trpaju nas u karantin. Zašto nam jednostavno ne kažu istinu? Za sve medije i vladine poslušnike ovo kao da nije velika vest, zašto je ignorišu? Zašto nema provere, drugačijeg mišljenja? Zašto oni nešto rade, a mi ništa”, pita se Morison u kompoziciji „Kada sam izašao” (As I Walked Out), bez sumnje posvećene trenutku u kojem smo se zatekli.

U pesmi „Nećemo zaključavanje” (No More Lockdown) još je oštriji tvrdeći da nas sve što danas doživljavamo vraća u robovlasnička vremena, uz optužbe na račun vlade u Londonu da reaguje poput „fašističkih nasilnika”. Diže glas i protiv javnih ličnosti, posebno onih iz šou biznisa, uz tvrdnje da upravo takvi svojim lažnim apelima za poštovanje epidemijskih propisa „prosto sugerišu ljudima kako bi trebalo da se osećaju”. Na meti su se našli i ljudi od nauke koje optužuje da – „izmišljaju činjenice”. Nešto od toga spremao se publici da predstavi upravo na koncertima koji su otkazani. Otuda i njegova gnevna reakcija.

Istini za volju, profesionalni muzičari spadaju u onu kategoriju „trudbenika” koja je izuzetno žestoko pogođena merama za suzbijanje pandemije. Koncerti i veliki skupovi su priča za sebe, ali za ogromnu većinu onih koji se, na ovaj ili onaj način, drže mikrofona, tzv. male svirke, one redovne, po klubovima, pabovima i sličnim mestima pred stotinak vernih posetilaca, znače i obezbeđivanje para za svakodnevni život. Mnogi od takvih dospeli su na ivicu egzistencije. Čak i pri podeli socijalne pomoći najugroženijima, muzičari su, ne retko, na – začelju.

Upravo tako treba tumačiti i Morisonov gnev. Da li ga on iskazuje na primeren način svakako podleže raspravi. Ali nažalost raspravi one vrste koja nikada ne biva okončana opštim saglasjem i u dobroj atmosferi.

A da je duh uglednog Irca i te kako živ kazuje i to što mnogi na muziku koju promoviše u vremenu pandemije gledaju kao na – protest. U tu kategoriju svakako spadaju kompozicije koje je publici ponudio u okviru svog novog duplog ce-dea nazvanog „Poslednji snimci, 1. deo” (Latest Record Project, Vol. 1), a koje su učinile da se mnogima u čuđenju podignu obrve.

„Govore nam da je neznanje blaženstvo. Pretpostavljam da je tako za one koji medije drže pod kontrolom. Oni kontrolišu priče koje nam se nude... Verujte u sve i nikada nećete biti onaj koji dobija, koji se opametio. Iskreno, jer oni kontrolišu sve što radite...”, peva u kompoziciji čiji je naslov izvučen iz poslednjeg dela prethodnog stiha.

Ništa manje ubojita nije ni –  „Šta tražiš na ’Fejsbuku’” (Why Are You on Facebook): „Šta tražiš na ’Fejsbuku’, šta će ti polovični prijatelji? Šta te se tiče ko je u trendu, ili imaš nešto protiv čega si ustao? Da li tražiš nekoga koga ćeš da podmetneš kao žrtvenog jarca, pošto si sam ponovo omanuo?”

Van Morison definitivno nije tek „još jedan od predstavnika britanskog roka”. Dokazao se mnogo puta. Dobitnik je izuzetno uglednih nagrada koje nisu obavezno vezane za muziku. Uzimajući u obzir činjenicu da više nije u mladićkim godinama, pri čemu su prognoze o povratku čovečanstva normalnom životu, prečesto konfuzne, reakcija je sasvim razumljiva. Da li je i opravdana, odlučuje svako od nas, prema svom životnom iskustvu i stečenom znanju.