Протест Вана Морисона

Ван Морисон, ирски певач и саксофониста, увалио се у велике невоље. Не само да се активно супротставио мерама за сузбијање вируса коронa који хара светским просторима већ се у свом гневу окренуо против Робина Свона, министра здравља сверноирског дела британског царства „чашћавајући” дотичног епитетима попут: „преварант” и „веома опасна особа”. Укратко, стигло се и до суда.

Гнев Џорџа Ивана Морисона (1945), једног од најугледнијих острвских музичара и званичног носиоца титуле „витеза”, изазвале су врло оштра правила за очување општег здравља, укључујући све чешће сабијање житеља острвске земље међу њихова четири зида, или забрану масовних окупљања, укључујући и – концерте. И све то непосредно пред најављени сусрет дотичног са овдашњим верним поклоницима. А концерти су одувек били ирчево најјаче оружје.

Медији гладни свакојаких вести и реакција као да су једва чекали да из темеља „протресу” комплетну Морисонову каријеру. Рајан Волш, музичар и новинар потекао из „Бостон глоуба”, у књизи „Звездане недеље” (Astral Weeks), названој по једној од најпопуларнијих плоча блузера-витеза, дао је себи одушка:

‒ Уопштено говорећи, његова каријера могла би се свести на следеће: У времену бенда „Дем”, шездесетих и седамдесетих година прошлог века, прошао је пут од дрског тинејџерског вундеркинда до перспективног младог певача овенчаног хитом „Девојка смеђих очију” (1967). Потом израста у расположеног песника-душебрижника који нехајно ствара ремек-дела попут „Звезданих недеља” (1968) или „Месечевог плеса” (1970), да би се претворио у средовечног шмекера са повременим тренуцима бриљантности као на албуму „Уобичајен” (1980). Данас је у фази „пијаног ујака” који штанцује стандардне блуз нумере ослањајући се на наслеђе некадашњих концерата који су пунили дворане.

На страну то шта ко мислио о Морисону као уметнику, оно што је у овим жалосним временима пандемије привукло пажњу јавности ипак је његово активно супротстављање мерама заштите. И то у виду отвореног протеста или барем покушаја бекства од стварности. „Позивам моје колеге певаче, музичаре, песнике, продуценте, промотере и остале у музичкој индустрији да ми се придруже у овој борби. Иступимо напред, устанимо, подигнимо глас против псеудонауке”, изјавио је.

„Када сам изашао напоље, улице су биле пусте. Влада поручује да би сви требало да остану код куће. И шири страх и гнушање, а не наду за будућност. Ретко ко је довео у питање овакав чудан потез... На сајту владе од 21. марта 2020. стоји да ковид 19 више не представља опасност. А после два дана трпају нас у карантин. Зашто нам једноставно не кажу истину? За све медије и владине послушнике ово као да није велика вест, зашто је игноришу? Зашто нема провере, другачијег мишљења? Зашто они нешто раде, а ми ништа”, пита се Морисон у композицији „Када сам изашао” (As I Walked Out), без сумње посвећене тренутку у којем смо се затекли.

У песми „Нећемо закључавање” (No More Lockdown) још је оштрији тврдећи да нас све што данас доживљавамо враћа у робовласничка времена, уз оптужбе на рачун владе у Лондону да реагује попут „фашистичких насилника”. Диже глас и против јавних личности, посебно оних из шоу бизниса, уз тврдње да управо такви својим лажним апелима за поштовање епидемијских прописа „просто сугеришу људима како би требало да се осећају”. На мети су се нашли и људи од науке које оптужује да – „измишљају чињенице”. Нешто од тога спремао се публици да представи управо на концертима који су отказани. Отуда и његова гневна реакција.

Истини за вољу, професионални музичари спадају у ону категорију „трудбеника” која је изузетно жестоко погођена мерама за сузбијање пандемије. Концерти и велики скупови су прича за себе, али за огромну већину оних који се, на овај или онај начин, држе микрофона, тзв. мале свирке, оне редовне, по клубовима, пабовима и сличним местима пред стотинак верних посетилаца, значе и обезбеђивање пара за свакодневни живот. Многи од таквих доспели су на ивицу егзистенције. Чак и при подели социјалне помоћи најугроженијима, музичари су, не ретко, на – зачељу.

Управо тако треба тумачити и Морисонов гнев. Да ли га он исказује на примерен начин свакако подлеже расправи. Али нажалост расправи оне врсте која никада не бива окончана општим сагласјем и у доброј атмосфери.

А да је дух угледног Ирца и те како жив казује и то што многи на музику коју промовише у времену пандемије гледају као на – протест. У ту категорију свакако спадају композиције које је публици понудио у оквиру свог новог дуплог це-деа названог „Последњи снимци, 1. део” (Latest Record Project, Vol. 1), а које су учиниле да се многима у чуђењу подигну обрве.

„Говоре нам да је незнање блаженство. Претпостављам да је тако за оне који медије држе под контролом. Они контролишу приче које нам се нуде... Верујте у све и никада нећете бити онај који добија, који се опаметио. Искрено, јер они контролишу све што радите...”, пева у композицији чији је наслов извучен из последњег дела претходног стиха.

Ништа мање убојита није ни –  „Шта тражиш на ’Фејсбуку’” (Why Are You on Facebook): „Шта тражиш на ’Фејсбуку’, шта ће ти половични пријатељи? Шта те се тиче ко је у тренду, или имаш нешто против чега си устао? Да ли тражиш некога кога ћеш да подметнеш као жртвеног јарца, пошто си сам поново омануо?”

Ван Морисон дефинитивно није тек „још један од представника британског рока”. Доказао се много пута. Добитник је изузетно угледних награда које нису обавезно везане за музику. Узимајући у обзир чињеницу да више није у младићким годинама, при чему су прогнозе о повратку човечанства нормалном животу, пречесто конфузне, реакција је сасвим разумљива. Да ли је и оправдана, одлучује свако од нас, према свом животном искуству и стеченом знању.