Podsećanje na pomalo zaboravljeno vreme

Ovih dana video sam u novinama da se bezuspešno traga za nekim od preostalih automobila „jugo”, čijih je 794.428 primeraka za vreme socijalizma proizvedeno u kragujevačkoj „Zastavi”. Nekada moćna i moderna fabrika, koliko se sećam, proizvodila je razne tipove, počev od popularnog „fiće”, preko „stojadina”, do „tristaća”. Neke od njih masovno su kupovali čak i Amerikanci. Zanimljiva je i druga vest, koja upućuje na posledice privatizacije, otpočete kad Jugoslavije više nije bilo. Čuveni IMT, s nekadašnjom godišnjom proizvodnjom od 400.000 traktora, koji su orali njive i širom Afrike, pretvorila se ovih dana u takozvane nekretnine iz stečajne mase.

Sličnu sudbinu doživela je i ostala krupna industrija, čiji su mnogi proizvodi nalazili tržište širom sveta. U Čačku je praktično nestala nestala Fabrika reznog alata, čije su proizvode kupovale čuvene fabrike aviona „Daglas” i „Boing”, japanska „Tojota”... Još težu sudbinu doživela je Fabrika termotehničkih uređaja CER, nekada značajan izvoznik raznih vrsta industrijskih i poljoprivrednih sušara, dok se čuvena „Sloboda”, koja je uz proizvode iz oblasti takozvanih namenskih potreba, pravila modernu opremu za domaćinstva, više nego prepolovila od višednevnog NATO bombardovanja 1999. godine.

Nestala je i jedna od samo nekoliko srpskih fabrika hartije, koja je godišnje iznosila na tržite razne vrste papira. Početkom devedesetih godina pri kraju su bili pregovori s kompanijom „Jakuperi” iz Finske, koja je nameravala da u Čačku godišnje proizvodi sto hiljada tona raznih vrsta papira. Onda se kao kupac pojavio jedan bugarski biznismen, pa za kratko vreme odneo sve što je u čačanskoj fabrici bilo vredno, ostavljajući za sobom ruševine. Da ne pominjemo Fabriku slada, najveću u ovom delu Evrope, modernu mlekaru i jednu od najvećih hladnjača u Srbiji, s delom za duboko zamrzavanje, koje takođe više ne rade.

Imamo, naravno i sada u Srbiji novoizgrađenih modernih fabrika. Među njima je je i nekoliko modernih industrijskih pogona. Dobar deo je, međutim, u svojini inostranih firmi, koje ovde proizvode manje značajnu, ali traženu robu, najviše razne delove za automobile. Verovatno su ih privukle poklonjene lokacije i znatno niže plate ovdašnjim radnicima nego što bi im sledovale u matičnim državama. A pre neki dan pročitao sam kako se traga za onim poslednjim primerkom „juga” iz 2013. godine, koji je trebalo da bude izložen u posebnom i davno obećanom, ali još nepostojećem kragujevačkom muzeju automobila. Možda bi mogli da ga pronađu negde u Americi.

Rodoljub Petrović,
Čačak