Neminovnost ili veleizdaja

"Kao rezultat nove situacije, nastale stvaranjem Zajednice Nezavisnih Država, obustavljam svoju aktivnost na položaju predsednika SSSR.” Ove reči izgovorio je 25. decembra 1991. godine tadašnji predsednik Sovjetskog Saveza Mihail Gorbačov. Bile su to njegove poslednje reči u svojstvu predsednika sovjetske države. Istog dana Gorbačov je potpisao dekret „O predaji punomoćja vrhovnog komandanta oružanih snaga Sovjetskog Saveza i Saveta odbrane pri predsedniku države”. Izjavio je da ostavku daje iz principijelnih razloga, da se zalagao za očuvanje savezne države, ali da su događaji išli drugim pravcem. „Nuklearni koferčić” predao je dvojici pukovnika iz pratnje ministra odbrane Šapošnjikova jer je Jeljcin odbio da se susretne s njim. Političko suparništvo preraslo je u ličnu netrpeljivost, pa i neprijateljstvo dvojice političara.

Za desetine miliona građana bivšeg Sovjetskog Saveza nastaće pravi pakao. Sve što je stvarano i povezivano sedam decenija u privredi, infrastrukturi, politici, diplomatiji, zdravstvu, školstvu, vojnoj i drugim oblastima, razdvajano je i kidano bez milosti, naprečac. Sovjetski Savez kao država faktički je prestao da postoji već početkom decembra 1991. godine. Lideri Rusije, Belorusije i Ukrajine – Boris Jeljcin, Stanislav Šuškevič i Leonid Kravčuk – potpisali su dogovor koji je označavao da „SSSR kao geopolitička realnost više ne postoji”.

Po jednim ocenama, bila je to neminovnost, jedini realan i ispravan izlaz iz situacije u kojoj se našla bivša država. Po drugima, to je bio čin veleizdaje državnih i nacionalnih interesa, koji će u istoriji biti zabeležen najcrnjim slovima. „Na tom mestu trebalo bi zabiti glogov kolac kakvim se čestiti ljudi brane od vampira i drugih nečistih sila”, rekao je u jednom intervjuu piscu ovih redova predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko.

Prvih godina posle raspada zemlje Rusija se našla pod snažnim pritiskom i uticajem zapadnih centara. U vrhovima vlasti nalazilo se nekoliko izrazito prozapadnih ličnosti – ministar inostranih poslova Andrej Kozirjev, koji već godinama živi u SAD, zatim Boris Berezovski, pa Mihailo Kasjanov... A po hodnicima vlade vršljali su razni zapadni „specijalisti” koji su predlagali kadrovska rešenja za važne državne funkcije i „savetovali” kako da se Rusija ponaša na unutrašnjem i međunarodnom planu. Danas je tava praksa nezamisliva.

Ubrzo posle raspada zajedničke države izbile su svađe između predstavnika pojedinih republika koje su prerasle i u oružane sukobe između nekih kavkaskih, srednjeazijskih republika, ali ih je bilo i drugde.

Rusiju su devedesetih godina zadesili i drugi tragični događaji, kao što su rat u Čečeniji, terorističke akcije u Moskvi i drugim ruskim gradovima uz velike ljudske žrtve, pa sukob izvršne i zakonodavne vlasti tokom kojeg su „Rusi pucali na Ruse”, kako su to znali da kažu mediji na Zapadu, i koji umalo nije doveo do građanskog rata. „Bili smo na samoj ivici najgoreg što može da zadesi neku zemlju, a to su gubljenje suvereniteta i njen nestanak”, ocenio je predsednik Putin. Ovi događaji ostavili su bolan ožiljak na telu postsovjetske Rusije.

U ruskoj javnosti i pojedinim političkim krugovima rasprostranjeno je mišljenje da su Boris Jeljcin i Mihail Gorbačov, ako ne jedini, a ono najveći krivci za raspad Sovjetskog Saveza. Neki analitičari, pak, smatraju da je raspad zemlje bio neminovan i da je njihova borba za vlast samo „pomogla” da se država raspadne.

Bivši pomoćnik Mihaila Gorbačova za ekonomska pitanja Oleg Ožereljov, smatra da je glavni razlog raspada Sovjetskog Saveza bio nedostatak životnih namirnica. Stotine hiljada građana izašle su na Manježni trg u Moskvi 1990. godine. Prodavnice su bile potpuno prazne. Da je situacija sa životnim namirnicama bila povoljnija, nikakva revolucija se 1991. ne bi dogodila. Još pri sprovođenju kolektivizacije, tridesetih godina prošlog veka, poljoprivreda je teško nastradala. A to je u Rusiji bila glavna privredna grana. Upravo je ona odigrala odlučujuću ulogu u „sahrani” Sovjetskog Saveza.

Rusija danas nije ni nalik na onu iz devedesetih godina prošlog veka. Politički stabilizovana, ekonomski i vojno ojačana, ona ide putem demokratskog preobražaja i danas predstavlja nezaobilazni faktor u svetskim poslovima. I to u pozitivnom smislu, zalažući se za ravnopravnu međunarodnu saradnju i smirivanje veoma nepovoljne, opasne situacije u međunarodnim odnosima čija su izvorišta van njenih granica.

I druge bivše sovjetske republike našle su svoj put unutrašnjeg razvoja i međunarodnog položaja s više ili manje uspeha. Baltičke republike pristupile su NATO-u i gledaju na Rusiju kao na neprijateljsku zemlju, a na period sovjetske vlasti kao okupaciju. Aktuelne vlasti u Ukrajini i Gruziji takođe najavljuju želju za pristupanje NATO-u, što se u Moskvi tumači kao namera zapadne alijanse da opkoli Rusiju, što je velika opasnost za njenu bezbednost.

Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika, kao država, pre trideset godina je nestao sa geografske karte Evrope i sveta, ali nije preminuo. Ostao je da živi u sećanju, s nostalgijom ili negativnim emocijama, velikog broja građana Rusije i drugih bivših sovjetskih republika. Prema najnovijim istraživanjima, čak 62 odsto ispitanika u Rusiji žali zbog raspada Sovjetskog Saveza, a većina ispitanika bi želela da se on obnovi.

U svakom slučaju, svet više nije isti kakav je bio pre njegovog raspada. Od tog tragičnog događaja, zajedno s rušenjem Berlinskog zida i ujedinjenjem Nemačke, počelo je novo odbrojavanje svetske istorije.

*Novinar i publicista