Неминовност или велеиздаја

"Као резултат нове ситуације, настале стварањем Заједнице Независних Држава, обустављам своју активност на положају председника СССР.” Ове речи изговорио је 25. децембра 1991. године тадашњи председник Совјетског Савеза Михаил Горбачов. Биле су то његове последње речи у својству председника совјетске државе. Истог дана Горбачов је потписао декрет „О предаји пуномоћја врховног команданта оружаних снага Совјетског Савеза и Савета одбране при председнику државе”. Изјавио је да оставку даје из принципијелних разлога, да се залагао за очување савезне државе, али да су догађаји ишли другим правцем. „Нуклеарни коферчић” предао је двојици пуковника из пратње министра одбране Шапошњикова јер је Јељцин одбио да се сусретне с њим. Политичко супарништво прерасло је у личну нетрпељивост, па и непријатељство двојице политичара.

За десетине милиона грађана бившег Совјетског Савеза настаће прави пакао. Све што је стварано и повезивано седам деценија у привреди, инфраструктури, политици, дипломатији, здравству, школству, војној и другим областима, раздвајано је и кидано без милости, напречац. Совјетски Савез као држава фактички је престао да постоји већ почетком децембра 1991. године. Лидери Русије, Белорусије и Украјине – Борис Јељцин, Станислав Шушкевич и Леонид Кравчук – потписали су договор који је означавао да „СССР као геополитичка реалност више не постоји”.

По једним оценама, била је то неминовност, једини реалан и исправан излаз из ситуације у којој се нашла бивша држава. По другима, то је био чин велеиздаје државних и националних интереса, који ће у историји бити забележен најцрњим словима. „На том месту требало би забити глогов колац каквим се честити људи бране од вампира и других нечистих сила”, рекао је у једном интервјуу писцу ових редова председник Белорусије Александар Лукашенко.

Првих година после распада земље Русија се нашла под снажним притиском и утицајем западних центара. У врховима власти налазило се неколико изразито прозападних личности – министар иностраних послова Андреј Козирјев, који већ годинама живи у САД, затим Борис Березовски, па Михаило Касјанов... А по ходницима владе вршљали су разни западни „специјалисти” који су предлагали кадровска решења за важне државне функције и „саветовали” како да се Русија понаша на унутрашњем и међународном плану. Данас је тава пракса незамислива.

Убрзо после распада заједничке државе избиле су свађе између представника појединих република које су прерасле и у оружане сукобе између неких кавкаских, средњеазијских република, али их је било и другде.

Русију су деведесетих година задесили и други трагични догађаји, као што су рат у Чеченији, терористичке акције у Москви и другим руским градовима уз велике људске жртве, па сукоб извршне и законодавне власти током којег су „Руси пуцали на Русе”, како су то знали да кажу медији на Западу, и који умало није довео до грађанског рата. „Били смо на самој ивици најгорег што може да задеси неку земљу, а то су губљење суверенитета и њен нестанак”, оценио је председник Путин. Ови догађаји оставили су болан ожиљак на телу постсовјетске Русије.

У руској јавности и појединим политичким круговима распрострањено је мишљење да су Борис Јељцин и Михаил Горбачов, ако не једини, а оно највећи кривци за распад Совјетског Савеза. Неки аналитичари, пак, сматрају да је распад земље био неминован и да је њихова борба за власт само „помогла” да се држава распадне.

Бивши помоћник Михаила Горбачова за економска питања Олег Ожерељов, сматра да је главни разлог распада Совјетског Савеза био недостатак животних намирница. Стотине хиљада грађана изашле су на Мањежни трг у Москви 1990. године. Продавнице су биле потпуно празне. Да је ситуација са животним намирницама била повољнија, никаква револуција се 1991. не би догодила. Још при спровођењу колективизације, тридесетих година прошлог века, пољопривреда је тешко настрадала. А то је у Русији била главна привредна грана. Управо је она одиграла одлучујућу улогу у „сахрани” Совјетског Савеза.

Русија данас није ни налик на ону из деведесетих година прошлог века. Политички стабилизована, економски и војно ојачана, она иде путем демократског преображаја и данас представља незаобилазни фактор у светским пословима. И то у позитивном смислу, залажући се за равноправну међународну сарадњу и смиривање веома неповољне, опасне ситуације у међународним односима чија су изворишта ван њених граница.

И друге бивше совјетске републике нашле су свој пут унутрашњег развоја и међународног положаја с више или мање успеха. Балтичке републике приступиле су НАТО-у и гледају на Русију као на непријатељску земљу, а на период совјетске власти као окупацију. Актуелне власти у Украјини и Грузији такође најављују жељу за приступање НАТО-у, што се у Москви тумачи као намера западне алијансе да опколи Русију, што је велика опасност за њену безбедност.

Савез Совјетских Социјалистичких Република, као држава, пре тридесет година је нестао са географске карте Европе и света, али није преминуо. Остао је да живи у сећању, с носталгијом или негативним емоцијама, великог броја грађана Русије и других бивших совјетских република. Према најновијим истраживањима, чак 62 одсто испитаника у Русији жали због распада Совјетског Савеза, а већина испитаника би желела да се он обнови.

У сваком случају, свет више није исти какав је био пре његовог распада. Од тог трагичног догађаја, заједно с рушењем Берлинског зида и уједињењем Немачке, почело је ново одбројавање светске историје.

*Новинар и публициста