Male tajne Beograda

UMETNOST I ŽIVOT
Emerson je negde rekao da na knjige „od mastila“ treba odgovoriti „knjigama od krvi i mesa“. Jedna takva knjiga u avgustu će izaći iz štampe. Zove se „Male tajne“, a napisao je naš poznati filmski reditelj Goran Marković. „Male tajne“ će izaći u izdanju izdavačke kuće „Klio“. Goran Marković opisuje sebe kao reditelja „koji pomalo piše“.

Henri Džejms negde kaže da je potrebno „mnogo istorije i za malo književnosti“. Sudeći po knjizi „Male tajne“ potrebno je veoma mnogo istorije da bi nam se dogodio teatar... Definišući okosnicu knjige „Male tajne“, Goran Marković ističe: „Ova knjiga se bavi rođenjem, zrelošću i nestankom jedne pozorišne družine. Rekao bih da jedna nedokučiva sprega sila, pojedinačnih i opštih, možda kosmičkih, dozvoljava da se rodi jedno pozorište. I da neka druga kombinacija, ko zna sve čega, učini da ono umre.“

Krleža nije razumeo „Godoa“

„Male tajne“ delo je pisano pikarskim stilom, sadrži brojne anegdote, mešavinu komedije i tragedije, erotoidnog i tanatoidnog, ironičnog i apsurdnog... Jedan bogataš odlučuje da osnuje pozorišnu trupu u Beogradu, unajmljuje reditelja, pronalaze glumce, organizuju audiciju. Počinju probe Ibzenove „Nore“ i – počinje Drugi svetski rat. Neke od navedenih događaja u knjizi „Male tajne“ prepoznajemo, ponekad se čak ukaže jasno i senka stvarne osobe o kojoj Marković govori kao o junaku u knjizi. No, imena junaka u „Malim tajnama“ mahom su promenjena. O tome zbog čega je menjao identitete i vrhunskim umetnicima i istinskim junacima svoga doba, Marković kaže:

(/slika2)„Ja sam godinama, slušajući svoje roditelje, kao i ostale glumce okupljene oko Akademskog pozorišta i, kasnije, oko Beogradskog dramskog, maštao da zabeležim sudbinu onoga za šta oni nisu imali čak ni ime. Decenijama je to zajedno sa duvanskim dimom i alkoholnim isparenjima lebdelo po pozorišnim bifeima i ja sam najzad, pre nekoliko godina, shvatio da sa nestankom tih glumaca nestaje i njihova priča. Onda sam seo i dugo razgovarao sa mojim ocem Radetom Markovićem koji, srećom, još uvek ima sasvim bistar um i fantastično pamćenje. Kada sam preslušao tu gomilu podataka i očevih utisaka, rešio sam da to najzad zabeležim. Ali, kako? Nisam istoričar pozorišta, ja sam neko ko celog života priča priče. Da li niz neospornih fakata može da postane priča? Naravno. Pod uslovom da promenite sve. A onda, kada sam sebi dao slobodu da im menjam imena, počeo sam da im menjam i živote, da kombinujem likove, neke da potpuno izmišljam. Na drugoj strani, sporednim likovima nisam menjao imena i nastojao sam da događaje u kojima oni učestvuju opišem što vernije. Tako je nastalo ovo žanrovski veoma čudno delo.“

U „Malim tajnama“ ne opisuju se samo pitoreskni, neverovatni obrti u životima pozorišnika i pozorišnog života pre i za vreme Drugog svetskog rata, već i ono što se dogodilo posle. Goran Marković posebno opisuje probe i rađanje kultnog komada „Čekajući Godoa“ slavnog Semjuela Beketa – u Beogradu. On govori i o trenutku kada je Krleža, pošto je pogledao prvi deo generalne probe predstave „Čekajući Godoa“ u Beogradskom dramskom, a prethodno pročitao dramu u originalu, „procedio glumcima da se tu radi o nihilizmu i posavetovao ih da se okanu tog očito bezvrednog teksta“. Gotovo je nemoguće da Krleža nije osetio prosijavanje genijalnosti u Beketovoj drami. Kao da je u Krleži političar potukao pisca...

„Postoje nekoliko svedoka i zapis reditelja predstave Vasilija Popovića (Pavla Ugrinova) koji svedoče da je sve što sam napisao za Krležu od reči do reči istina... Tu, takođe, treba imati u vidu da je Krleža u to doba bio državni pisac broj jedan i da je, kao takav, svakako imao svakojakih obaveza…“, objašnjava ovaj događaj Goran Marković i dodaje da su mu akteri iz predstave pričali da je od svih postavljanja „Godoa“ na scenu sam Beket upravo bio najzadovoljniji onim beogradskim.

Jedan od junaka „Malih tajni“, vrhunski glumac, poslat je na Sremski front. Tadašnje su ga vlasti očito na Sremski front poslale u nameri da se odande nikada više ne vrati. Ne znamo ništa ili gotovo ništa o glumcima poslatim na Sremski front. To je još jedna od onih mrlja u kolektivnom sećanju koja ne prestaje da boli.

Epizodisti kosmopolitskog grada

O tome Marković ističe: „Sremski front je predstavljao stratište građanskog sloja Beograda i njegove inteligencije. Ušavši sa Rusima u Beograd, komunisti su rešili da ga kazne. Zašto? Nije pružao dovoljno otpora Nemcima? Nije dovoljno propatio u bombardovanjima i gladujući? Ne. Krivica Beograda je bila što je urban, što je predstavljao suprotnost ruralnim došljacima. Trebalo ga je kazniti zato što je civilizovan. A njegov misleći deo, intelektualci, umetnici bili su posebno opasni. Oni su predstavljali glavnu prepreku i širenju novog poretka stvari, novoj religiji koju je trebalo navrat-nanos uspostaviti. Oterati golobrade mladiće u rovove i suprotstaviti ih iskusnim, dobro utvrđenim nemačkim vojnicima bio je vrlo elegantan način da budu pobijeni i da se tako uništi srž Beograda. Uostalom, slična stvar se tu skoro ponovila. Kada je pod Slobodanom Miloševićem proterano stotine hiljada obrazovanih mladih ljudi i kada je na njihovo mesto dovedeno isto toliko jurišnika ’kontramitinga’.“

 „Male tajne“ prikazuju Beograd i u najtmurnijim, najtežim istorijskim vremenima kao kosmopolitski, kulturni centar, izrazito vitalno umetničko središte, gde zajedno sarađuju tokom druge i treće decenije dvadesetog veka i beli Rusi, Jevreji, Srbi, mnoge druge nacionalnosti, baš kao i ljudi iz najrazličitijih društvenih slojeva. Kao da je u nekakvom prirodnom kosmopolitizmu Beograda i tajna njegovog vitaliteta...

Goran Marković podseća da „Beograd ne postoji od juče“. „Ovaj period u kome on nosi ime Beli grad (sic!) predstavlja samo jednu epizodu u njegovoj dugoj, dugoj istoriji“, kaže Marković i ističe: „Morali bismo shvatiti da smo svi mi, njegovi stanovnici, samo epizodisti, a nikako nosioci glavnih uloga. I da će ovaj grad i posle nas postojati i biti možda isto tako uzbudljiv kakav je bio, na primer, između dva svetska rata kada se razvijao do tada neviđenom brzinom, i u ekonomskom ali i u duhovnom pogledu. Ono što mu je davalo ekonomsku i duhovnu moć bio je njegov kosmopolitizam. Njega su, rame uz rame sa Srbima, gradili i obogaćivali ne samo beli Rusi i Jevreji, nego i Cincari, Česi, Hrvati, Slovenci. Moja baka, za koju mirne duše mogu reći da je bila srpska nacionalistkinja, veslala je na Adi Ciganliji u osmercu kao jedina žena i predstavnica manjine Srba u tom čamcu. Stranci su donosili u naš grad civilizaciju i moderna shvatanja života koja Srbima nisu bili glavni prioriteti ni onda a ni sada.“

Šampanjac Petra Radovanovića

(/slika3)Ako prvo na čoveku primetimo lice, knjige, pre svega, razlikujemo po početku. „Male tajne“ počinju odlukom bogataša Petra Radovanovića, milionera čija je supruga nestala u Bad Klajnkirhenu na skijanju, da osnuje pozorište. Njegov kraj, uz ispijanje šampanja do jutra 6. aprila, gde na brokatnom čaršavu, dok padaju bombe na Beograd, stoje dve flaše Perrier-Joueta i dve čaše, puna za nestalu suprugu i jedna iz koje je pio, kao da je slika iz literature, a ne iz života... Čitaocu će se neizostavno nametnuti pitanje: da li je Petar Radovanović postojao? I da li je ikada ispijen taj šampanj... „Petar Radovanović je postojao baš pod tim imenom i prezimenom i predstavljao je mecenu grupi mladih glumaca koji su pred Drugi svetski rat pokušavali da se bave glumom. To je jedino istinito, sve ostalo je proizvod moje mašte. S obzirom na to da tog čoveka nema, kao ni jasnih tragova za njim, dozvolio sam sebi da mu podarim život koji on nikako nije živeo. Ali, ponavljam, ’Male tajne’ su priča, nisu istina.“ Dakle, šampanj nam je darovao ne slučaj – komedijant, nego pisac u Markoviću, koji je, takođe, jedan od junaka ovog dela, ahmatovske „poeme bez junaka“, neko ko je posmatrao sve te ljude iz blizine. Nešto je ipak ostalo neispričano, Marković je, očito, o nečemu odlučio i da ne piše.

 „Naravno da sam izostavio gomilu toga. Zašto? Zato što život nije bio dovoljno dobar za moju priču. To što sam izostavio nadoknadio sam izmišljotinama. Da li na to imam pravo? Prosudiće čitaoci“, kaže Marković.

Pisci scenarija znaju da se deo predloška za film uvek piše u enterijeru, a deo u eksterijeru. „Male tajne“ smeštene su velikim delom u enterijere, koji su često zloglasna mesta – Goli otok, logor na Starom sajmištu, stan na Terazijama u blizini SS-trupa, gde Jevrejin, učitelj glume, drži časove budućim zvezdama BDP-a tokom Drugog svetskog rata, gde svaki čas postoji mogućnost da glumci da budu otkriveni..

Marković rezimira: „Zapažanja o opskurnosti prostora po kojima bauljaju moji junaci sasvim su tačna. Moguće je da je to takođe jedan od motiva zašto oni osvajaju veliku tajnu glume i nose je kao baklju tih teških, tamnih dvadeset godina postojanja njihove družine. Često se najznačajniji umetnički pokreti rađaju na najnelogičnijim mestima, u najrigidnijim sredinama. Možda kao odgovor duha na pritisak Mračne sile? To je jedna od velikih misterija ovoga sveta.“

„Male tajne“ su i delo koje demistifikuje umetnički život, prikazujući ga u svom sjaju i svoj surovosti. Čak i kod nas, gde umetnici mahom žive skromno, pogotovo ako su zaista umetnici, i dalje vlada fama o ekskluzivnosti i bleštavosti, neuništivom glamuru teatra i filma. Ova knjiga razobličava do kraja tu uobičajenu predrasudu. U ovom delu, na primer, Marković priča o glumcu koji jedva preživljava Goli otok, mladoj rediteljki, koja, pošto joj je skinuta posle prve reprize izvanredna predstava u BDP-u iz političkih razloga, doživljava spontani pobačaj i nikada više neće moći da ima dece, o ljubavi jednog glumačkog para koji polako, ali sigurno ubija njihova idealna slika u javnosti, koja kao da puca u njih. „Male tajne“ govore o realnosti bavljenja teatrom i filmom, profesijama izuzetno teškim, gde posmatrači nalaze glamur redovno, ponajčešće kada ga tamo uopšte nema.