Мале тајне Београда

УМЕТНОСТ И ЖИВОТ
Емерсон је негде рекао да на књиге „од мастила“ треба одговорити „књигама од крви и меса“. Једна таква књига у августу ће изаћи из штампе. Зове се „Мале тајне“, а написао је наш познати филмски редитељ Горан Марковић. „Мале тајне“ ће изаћи у издању издавачке куће „Клио“. Горан Марковић описује себе као редитеља „који помало пише“.

Хенри Џејмс негде каже да је потребно „много историје и за мало књижевности“. Судећи по књизи „Мале тајне“ потребно је веома много историје да би нам се догодио театар... Дефинишући окосницу књиге „Мале тајне“, Горан Марковић истиче: „Ова књига се бави рођењем, зрелошћу и нестанком једне позоришне дружине. Рекао бих да једна недокучива спрега сила, појединачних и општих, можда космичких, дозвољава да се роди једно позориште. И да нека друга комбинација, ко зна све чега, учини да оно умре.“

Крлежа није разумео „Годоа“

„Мале тајне“ дело је писано пикарским стилом, садржи бројне анегдоте, мешавину комедије и трагедије, еротоидног и танатоидног, ироничног и апсурдног... Један богаташ одлучује да оснује позоришну трупу у Београду, унајмљује редитеља, проналазе глумце, организују аудицију. Почињу пробе Ибзенове „Норе“ и – почиње Други светски рат. Неке од наведених догађаја у књизи „Мале тајне“ препознајемо, понекад се чак укаже јасно и сенка стварне особе о којој Марковић говори као о јунаку у књизи. Но, имена јунака у „Малим тајнама“ махом су промењена. О томе због чега је мењао идентитете и врхунским уметницима и истинским јунацима свога доба, Марковић каже:

(/slika2)„Ја сам годинама, слушајући своје родитеље, као и остале глумце окупљене око Академског позоришта и, касније, око Београдског драмског, маштао да забележим судбину онога за шта они нису имали чак ни име. Деценијама је то заједно са дуванским димом и алкохолним испарењима лебдело по позоришним бифеима и ја сам најзад, пре неколико година, схватио да са нестанком тих глумаца нестаје и њихова прича. Онда сам сео и дуго разговарао са мојим оцем Радетом Марковићем који, срећом, још увек има сасвим бистар ум и фантастично памћење. Када сам преслушао ту гомилу података и очевих утисака, решио сам да то најзад забележим. Али, како? Нисам историчар позоришта, ја сам неко ко целог живота прича приче. Да ли низ неоспорних факата може да постане прича? Наравно. Под условом да промените све. А онда, када сам себи дао слободу да им мењам имена, почео сам да им мењам и животе, да комбинујем ликове, неке да потпуно измишљам. На другој страни, споредним ликовима нисам мењао имена и настојао сам да догађаје у којима они учествују опишем што верније. Тако је настало ово жанровски веома чудно дело.“

У „Малим тајнама“ не описују се само питорескни, невероватни обрти у животима позоришника и позоришног живота пре и за време Другог светског рата, већ и оно што се догодило после. Горан Марковић посебно описује пробе и рађање култног комада „Чекајући Годоа“ славног Семјуела Бекета – у Београду. Он говори и о тренутку када је Крлежа, пошто је погледао први део генералне пробе представе „Чекајући Годоа“ у Београдском драмском, а претходно прочитао драму у оригиналу, „процедио глумцима да се ту ради о нихилизму и посаветовао их да се окану тог очито безвредног текста“. Готово је немогуће да Крлежа није осетио просијавање генијалности у Бекетовој драми. Као да је у Крлежи политичар потукао писца...

„Постоје неколико сведока и запис редитеља представе Василија Поповића (Павла Угринова) који сведоче да је све што сам написао за Крлежу од речи до речи истина... Ту, такође, треба имати у виду да је Крлежа у то доба био државни писац број један и да је, као такав, свакако имао свакојаких обавеза…“, објашњава овај догађај Горан Марковић и додаје да су му актери из представе причали да је од свих постављања „Годоа“ на сцену сам Бекет управо био најзадовољнији оним београдским.

Један од јунака „Малих тајни“, врхунски глумац, послат је на Сремски фронт. Тадашње су га власти очито на Сремски фронт послале у намери да се оданде никада више не врати. Не знамо ништа или готово ништа о глумцима послатим на Сремски фронт. То је још једна од оних мрља у колективном сећању која не престаје да боли.

Епизодисти космополитског града

О томе Марковић истиче: „Сремски фронт је представљао стратиште грађанског слоја Београда и његове интелигенције. Ушавши са Русима у Београд, комунисти су решили да га казне. Зашто? Није пружао довољно отпора Немцима? Није довољно пропатио у бомбардовањима и гладујући? Не. Кривица Београда је била што је урбан, што је представљао супротност руралним дошљацима. Требало га је казнити зато што је цивилизован. А његов мислећи део, интелектуалци, уметници били су посебно опасни. Они су представљали главну препреку и ширењу новог поретка ствари, новој религији коју је требало наврат-нанос успоставити. Отерати голобраде младиће у ровове и супротставити их искусним, добро утврђеним немачким војницима био је врло елегантан начин да буду побијени и да се тако уништи срж Београда. Уосталом, слична ствар се ту скоро поновила. Када је под Слободаном Милошевићем протерано стотине хиљада образованих младих људи и када је на њихово место доведено исто толико јуришника ’контрамитинга’.“

 „Мале тајне“ приказују Београд и у најтмурнијим, најтежим историјским временима као космополитски, културни центар, изразито витално уметничко средиште, где заједно сарађују током друге и треће деценије двадесетог века и бели Руси, Јевреји, Срби, многе друге националности, баш као и људи из најразличитијих друштвених слојева. Као да је у некаквом природном космополитизму Београда и тајна његовог виталитета...

Горан Марковић подсећа да „Београд не постоји од јуче“. „Овај период у коме он носи име Бели град (сиц!) представља само једну епизоду у његовој дугој, дугој историји“, каже Марковић и истиче: „Морали бисмо схватити да смо сви ми, његови становници, само епизодисти, а никако носиоци главних улога. И да ће овај град и после нас постојати и бити можда исто тако узбудљив какав је био, на пример, између два светска рата када се развијао до тада невиђеном брзином, и у економском али и у духовном погледу. Оно што му је давало економску и духовну моћ био је његов космополитизам. Њега су, раме уз раме са Србима, градили и обогаћивали не само бели Руси и Јевреји, него и Цинцари, Чеси, Хрвати, Словенци. Моја бака, за коју мирне душе могу рећи да је била српска националисткиња, веслала је на Ади Циганлији у осмерцу као једина жена и представница мањине Срба у том чамцу. Странци су доносили у наш град цивилизацију и модерна схватања живота која Србима нису били главни приоритети ни онда а ни сада.“

Шампањац Петра Радовановића

(/slika3)Ако прво на човеку приметимо лице, књиге, пре свега, разликујемо по почетку. „Мале тајне“ почињу одлуком богаташа Петра Радовановића, милионера чија је супруга нестала у Бад Клајнкирхену на скијању, да оснује позориште. Његов крај, уз испијање шампања до јутра 6. априла, где на брокатном чаршаву, док падају бомбе на Београд, стоје две флаше Perrier-Joueta и две чаше, пуна за несталу супругу и једна из које је пио, као да је слика из литературе, а не из живота... Читаоцу ће се неизоставно наметнути питање: да ли је Петар Радовановић постојао? И да ли је икада испијен тај шампањ... „Петар Радовановић је постојао баш под тим именом и презименом и представљао је мецену групи младих глумаца који су пред Други светски рат покушавали да се баве глумом. То је једино истинито, све остало је производ моје маште. С обзиром на то да тог човека нема, као ни јасних трагова за њим, дозволио сам себи да му подарим живот који он никако није живео. Али, понављам, ’Мале тајне’ су прича, нису истина.“ Дакле, шампањ нам је даровао не случај – комедијант, него писац у Марковићу, који је, такође, један од јунака овог дела, ахматовске „поеме без јунака“, неко ко је посматрао све те људе из близине. Нешто је ипак остало неиспричано, Марковић је, очито, о нечему одлучио и да не пише.

 „Наравно да сам изоставио гомилу тога. Зашто? Зато што живот није био довољно добар за моју причу. То што сам изоставио надокнадио сам измишљотинама. Да ли на то имам право? Просудиће читаоци“, каже Марковић.

Писци сценарија знају да се део предлошка за филм увек пише у ентеријеру, а део у екстеријеру. „Мале тајне“ смештене су великим делом у ентеријере, који су често злогласна места – Голи оток, логор на Старом сајмишту, стан на Теразијама у близини СС-трупа, где Јеврејин, учитељ глуме, држи часове будућим звездама БДП-а током Другог светског рата, где сваки час постоји могућност да глумци да буду откривени..

Марковић резимира: „Запажања о опскурности простора по којима бауљају моји јунаци сасвим су тачна. Могуће је да је то такође један од мотива зашто они освајају велику тајну глуме и носе је као бакљу тих тешких, тамних двадесет година постојања њихове дружине. Често се најзначајнији уметнички покрети рађају на најнелогичнијим местима, у најригиднијим срединама. Можда као одговор духа на притисак Мрачне силе? То је једна од великих мистерија овога света.“

„Мале тајне“ су и дело које демистификује уметнички живот, приказујући га у свом сјају и свој суровости. Чак и код нас, где уметници махом живе скромно, поготово ако су заиста уметници, и даље влада фама о ексклузивности и блештавости, неуништивом гламуру театра и филма. Ова књига разобличава до краја ту уобичајену предрасуду. У овом делу, на пример, Марковић прича о глумцу који једва преживљава Голи оток, младој редитељки, која, пошто јој је скинута после прве репризе изванредна представа у БДП-у из политичких разлога, доживљава спонтани побачај и никада више неће моћи да има деце, о љубави једног глумачког пара који полако, али сигурно убија њихова идеална слика у јавности, која као да пуца у њих. „Мале тајне“ говоре о реалности бављења театром и филмом, професијама изузетно тешким, где посматрачи налазе гламур редовно, понајчешће када га тамо уопште нема.