U Danteovoj koži

EKSKLUZIVNO: ROMEO KASTELUČI
Specijalno za Politiku od dopisnika Tanjuga iz Avinjona
Italijanski reditelj Romeo Kasteluči, prošlogodišnji dobitnik najvećeg priznanja Bitefa, dao je ton ovogodišnjem pozorišnom festivalu u Avinjonu (4-26. jula) predstavivši trilogiju inspirisanu Danteovom „Božanstvenom komedijom” u različitim prostorima papskog grada.
Kao jedan od dva asocijativna umetnika 62. izdanja festivala na jugu Francuske (pored francuske glumice Valeri Drevij), Kasteluči je inspirisao umetničke direktore, Ortans Aršambo i Vensana Bodrijea, da program posvete savremenim tumačenjima ovog monumentalnog dela italijanske i svetske književnosti. Tako je, pored njegove trilogije koja je dominirala festivalom, bilo priređeno i čitanje Božanstvene komedije na pozornici Papske palate, sagrađene u vreme kada je Dante pisao ovu poemu, a prikazana je i koreografska vizija „Čistilišta” u „Pop-operi” trupe Emija Greka i Pijetera iz Amsterdama.
Ideja da postavi „Pakao”, „Čistilište” i „Raj” na scenu utoliko je interesantnija što je Kasteluči majstor neverbalnog pozorišta. Njegova pozorišna kompanija, „Sočetas Rafaelo Sancio”), iz Čezene, nedaleko od Riminija, već 27 godina pravi pozorišne predstave i performanse koji imaju malo zajedničkog sa konvencionalnim pozorištem.
„Oduvek sam sanjao da radim na „Komediji”, ali u isto vreme sam osećao strah. Dante je naš književni otac, jezik Dantea je naš jezik, on ga je reformisao. Njegovo delo je okean, nepregledno, sa mnogo različitih predstava, neverovatnih i nemoguće je ilustrovati ga”, kaže Kasteluči u ekskluzivnom intervjuu za „Politiku”.
Umesto da ilustruje tekst, Kasteluči je shvatio da je jedini način da uđe u kožu Dantea.
„’Komedija’ je za mene nedodirljiva. Dakle, morao sam da je zaboravim i preuzmem ulogu Dantea, da pristanem da uronim u tamu, jer Dante počinje svoj put u mraku”, kaže reditelj, aludirajući na početak Danteovog putovanja u mračnoj šumi pre nego što će ga Vergilije provesti kroz „Pakao”.
(/slika2)„U tom trenutku sve postaje moguće. Dante igra duplu igru: u isto vreme je junak i umetnik koji stvara delo i ta dupla funkcija čini njegovo delo jednim od osnova naše civilizacije. Ono označava rađanje umetnika kao autonomne figure, koji pripoveda o onome što mu se dešava, iako ne razume uvek. Prvi put u istoriji Zapada umetnik je u stanju da stvori zamišljeni univerzum polazeći od sopstvenog života”, objašnjava Kasteluči.
Polazeći od ove situacije, Kasteluči je stvorio svoje autonomno delo, kao što je to činio i u ranijim predstavama koje su inspirisala književna dela, poput Šekspirovog „Julija Cezara” ili „Putovanja na kraj noći” Selina.
„Radio sam na knjizi bez korišćenja ijedne reči iz nje”, kaže Italijan, koji veliku pažnju posvećuje vizuelnom u predstavama, kao bivši student Akademije lepih umetnosti u Bolonji, gde je formirao svoje umetničke poglede kroz slikarstvo, naročito savremeno slikarstvo. „Pakao” je tako postavio kao neverbalnu predstavu, neku vrstu performansa, sa utvarama koje se veru po stoletnim zidinama Papske palate, a „Raj” kao instalaciju u crkvi – prizor čistog zadovoljstva – prenoseći vanvremenski duh Danteovih vizija. Vizuelno je prisutno i u „Čistilištu”, sa instalacijama na sceni koje dopunjavaju smisao glumačke igre.
„Pozorište je telesni čin i ne razumem to neprestano insistiranje na tekstu. Za mene je najinteresantnija uloga gledaoca, njegovo telo i svest koji su zapljusnuti talasom koji dolazi sa scene. Pozorište je tehnologija duha, savesti i gledalac je poput ogledala. Gledanje ne služi da bi se nešto videlo, već da bi se uključila i savest. Gledati danas, u ovoj epohi, nije nevin akt i zbog toga je pozorište živo mesto.
Gledalac mora da bude udubljen u svoj lični pogled, u svoj svet, jezik, što je po sebi politički akt. Nakon predstave treba da se vrati kući sa još jednim dodatnim problemom – to je naš posao, da stvaramo probleme, ne da ih rešavamo”, kaže Kasteluči.
(/slika3)Samo „Čistilište”, u kome je jedan od glavnih protagonista mlada srpska glumica Irena Radmanović, koja živi u Italiji, ima vremenske odrednice i najviše podseća na život na zemlji, pa je zato scena klasičnija, gotovo realistična, sa naizgled tipičnom svakodnevicom porodice srednje klase koja krije nepodnošljivu realnost incesta oca nad sinom.
„U ’Čistilištu’ postoji potreba za praštanjem, za pročišćenjem. To je mesto koje ne postoji u drugim verskim tradicijama, već samo u katoličkoj i izmišljeno je u srednjem veku. Žak Le Gof u knjizi ’Izum Čistilišta’ objašnjava kako je ideja o Čistilištu nastala iz finansijskih, ekonomskih razloga. Zbog toga sam na scenu stavio čoveka iz sveta finansija, biznismena”, objašnjava reditelj.
„I u ’Čistilištu’, kao i u ’Paklu’, imamo osuđene, čak i tu imamo mučenja i užasna iskušenja. U predstavi sin oprašta ocu, iako bi trebalo da je obrnuto. U ’Čistilištu’, prema hrišćanskog teologiji, otac oprašta sinu, a u ovom slučaju otac traži oproštaj od sina za zlo koje mu je naneo. Postoji teološka struktura – otac i sin, koja vraća na biblijski odnos, na Avrama koji žrtvuje sina... Oproštaj ovde postaje neizdržljiv, jer se ne radi samo o aktu nasilja, već i o izdaji. Zbog toga sam koristio porodicu kao kolevku nasilja, to je lekcija iz grčkog pozorišta – nasilje je uvek u porodici, ontološko nasilje, koje mnogo više uključuje gledaoca, njegov intimni doživljaj, dubinsku strukturu ljudske psihologije”, kaže Kasteluči.
On objašnjava da je srpsku glumicu, koju je upoznao pre godinu dana, izabrao zato što je i fizički i duhovno odgovarala liku majke porodice kakvog ga je zamislio.
„Znao sam šta hoću i tražio sam glumce koji se uklapaju u tu ideju”, kaže Kasteluči.
Iako su turneje sa ovom predstavom od Los Anđelesa do Tokija predviđene do 2011. godine, treba se nadati da će imati prilike da je vidi i publika Bitefa, na kome je italijanski reditelj prošle godine dobio Gran pri „Mira Trailović” za predstavu „Brisel 04”.
„Čudno, ali u Beogradu sam sreo veoma pažljivu i veoma upućenu publiku. U Evropi postoji isti osećaj, isti odnos prema umetnosti i nema velike razlike između publike u Francuskoj, Beogradu, Barseloni i Italiji”, kaže italijanski reditelj, dodajući da su ’možda Englezi drugačiji’”.

-----------------------------------------------------------

Irena Radmanović: Bekstvo od tradicionalnog

Dvadesetdevetogodišnja srpska glumica Irena Radmanović, koja od trinaeste godine živi u Italiji, jedna je od glavnih protagonista „Čistilišta". Irena živi u Italiji od 1992. godine, kada je sa majkom i bratom napustila rodni Beograd „zbog situacije u zemlji".

Njeno glumačko formiranje nije akademsko. Priključila se jednoj manjoj kompaniji, okrenutoj fizičkom teatru, pokretu i sa njom učestvovala na pozorišnim manifestacijama, među kojima i na Bijenalu mladih umetnika u Torinu.

„Uvek me je interesovao neki drugi pristup pozorištu, a ne tradicionalni", kaže Radmanovićeva, kojoj je ovo prvi put da gostuje na festivalu u Avinjonu.

Na njeno umetničko oblikovanje uticali su Iben Nagel Razmusen, danska glumica i reditelj iz „Odin teatra", kod koje je pohađala kurseve, kao i Jerži Grotovski, poljski reditelj i pozorišni teoretičar, jedan od najvećih pozorišnih reformatora u XX veku.

Srpska glumica je dugo sarađivala sa Borisom Bakalom, hrvatskim pozorišnim rediteljem u vreme dok je živeo u Italiji. Među predstavama koje su zajedno radili jeste i „Hotel Evropa", po dramskom tekstu Gorana Stefanovskog, kada je Bolonja bila kulturna prestonica Evrope 2000. godine.

Susret sa Kastelučijem je dugo priželjkivala. Kaže da je njegov „Sočetas Rafaelo Sancio" najveća i najpoznatija italijanska kompanija u svetu alternativnog pozorišta, iako je njihova slava veća van zemlje.

„Imaju divno pozorište u Čezeni, koje nije poput tradicionalnih pozorišta - čine ga dve velike sale, gde prave predstave i organizuju kurseve i susrete", objašnjava srpska glumica, koja danas nastupa sa ovom kompanijom.