У Дантеовој кожи

ЕКСКЛУЗИВНО: РОМЕО КАСТЕЛУЧИ
Специјално за Политику од дописника Танјуга из Авињона
Италијански редитељ Ромео Кастелучи, прошлогодишњи добитник највећег признања Битефа, дао је тон овогодишњем позоришном фестивалу у Авињону (4-26. јула) представивши трилогију инспирисану Дантеовом „Божанственом комедијом” у различитим просторима папског града.
Као један од два асоцијативна уметника 62. издања фестивала на југу Француске (поред француске глумице Валери Древиј), Кастелучи је инспирисао уметничке директоре, Ортанс Аршамбо и Венсана Бодријеа, да програм посвете савременим тумачењима овог монументалног дела италијанске и светске књижевности. Тако је, поред његове трилогије која је доминирала фестивалом, било приређено и читање Божанствене комедије на позорници Папске палате, саграђене у време када је Данте писао ову поему, а приказана је и кореографска визија „Чистилишта” у „Поп-опери” трупе Емија Грека и Пијетера из Амстердама.
Идеја да постави „Пакао”, „Чистилиште” и „Рај” на сцену утолико је интересантнија што је Кастелучи мајстор невербалног позоришта. Његова позоришна компанија, „Сочетас Рафаело Санцио”), из Чезене, недалеко од Риминија, већ 27 година прави позоришне представе и перформансе који имају мало заједничког са конвенционалним позориштем.
„Одувек сам сањао да радим на „Комедији”, али у исто време сам осећао страх. Данте је наш књижевни отац, језик Дантеа је наш језик, он га је реформисао. Његово дело је океан, непрегледно, са много различитих представа, невероватних и немогуће је илустровати га”, каже Кастелучи у ексклузивном интервјуу за „Политику”.
Уместо да илуструје текст, Кастелучи је схватио да је једини начин да уђе у кожу Дантеа.
„’Комедија’ је за мене недодирљива. Дакле, морао сам да је заборавим и преузмем улогу Дантеа, да пристанем да уроним у таму, јер Данте почиње свој пут у мраку”, каже редитељ, алудирајући на почетак Дантеовог путовања у мрачној шуми пре него што ће га Вергилије провести кроз „Пакао”.
(/slika2)„У том тренутку све постаје могуће. Данте игра дуплу игру: у исто време је јунак и уметник који ствара дело и та дупла функција чини његово дело једним од основа наше цивилизације. Оно означава рађање уметника као аутономне фигуре, који приповеда о ономе што му се дешава, иако не разуме увек. Први пут у историји Запада уметник је у стању да створи замишљени универзум полазећи од сопственог живота”, објашњава Кастелучи.
Полазећи од ове ситуације, Кастелучи је створио своје аутономно дело, као што је то чинио и у ранијим представама које су инспирисала књижевна дела, попут Шекспировог „Јулија Цезара” или „Путовања на крај ноћи” Селина.
„Радио сам на књизи без коришћења иједне речи из ње”, каже Италијан, који велику пажњу посвећује визуелном у представама, као бивши студент Академије лепих уметности у Болоњи, где је формирао своје уметничке погледе кроз сликарство, нарочито савремено сликарство. „Пакао” је тако поставио као невербалну представу, неку врсту перформанса, са утварама које се веру по столетним зидинама Папске палате, а „Рај” као инсталацију у цркви – призор чистог задовољства – преносећи ванвременски дух Дантеових визија. Визуелно је присутно и у „Чистилишту”, са инсталацијама на сцени које допуњавају смисао глумачке игре.
„Позориште је телесни чин и не разумем то непрестано инсистирање на тексту. За мене је најинтересантнија улога гледаоца, његово тело и свест који су запљуснути таласом који долази са сцене. Позориште је технологија духа, савести и гледалац је попут огледала. Гледање не служи да би се нешто видело, већ да би се укључила и савест. Гледати данас, у овој епохи, није невин акт и због тога је позориште живо место.
Гледалац мора да буде удубљен у свој лични поглед, у свој свет, језик, што је по себи политички акт. Након представе треба да се врати кући са још једним додатним проблемом – то је наш посао, да стварамо проблеме, не да их решавамо”, каже Кастелучи.
(/slika3)Само „Чистилиште”, у коме је један од главних протагониста млада српска глумица Ирена Радмановић, која живи у Италији, има временске одреднице и највише подсећа на живот на земљи, па је зато сцена класичнија, готово реалистична, са наизглед типичном свакодневицом породице средње класе која крије неподношљиву реалност инцеста оца над сином.
„У ’Чистилишту’ постоји потреба за праштањем, за прочишћењем. То је место које не постоји у другим верским традицијама, већ само у католичкој и измишљено је у средњем веку. Жак Ле Гоф у књизи ’Изум Чистилишта’ објашњава како је идеја о Чистилишту настала из финансијских, економских разлога. Због тога сам на сцену ставио човека из света финансија, бизнисмена”, објашњава редитељ.
„И у ’Чистилишту’, као и у ’Паклу’, имамо осуђене, чак и ту имамо мучења и ужасна искушења. У представи син опрашта оцу, иако би требало да је обрнуто. У ’Чистилишту’, према хришћанског теологији, отац опрашта сину, а у овом случају отац тражи опроштај од сина за зло које му је нанео. Постоји теолошка структура – отац и син, која враћа на библијски однос, на Аврама који жртвује сина... Опроштај овде постаје неиздржљив, јер се не ради само о акту насиља, већ и о издаји. Због тога сам користио породицу као колевку насиља, то је лекција из грчког позоришта – насиље је увек у породици, онтолошко насиље, које много више укључује гледаоца, његов интимни доживљај, дубинску структуру људске психологије”, каже Кастелучи.
Он објашњава да је српску глумицу, коју је упознао пре годину дана, изабрао зато што је и физички и духовно одговарала лику мајке породице каквог га је замислио.
„Знао сам шта хоћу и тражио сам глумце који се уклапају у ту идеју”, каже Кастелучи.
Иако су турнеје са овом представом од Лос Анђелеса до Токија предвиђене до 2011. године, треба се надати да ће имати прилике да је види и публика Битефа, на коме је италијански редитељ прошле године добио Гран при „Мира Траиловић” за представу „Брисел 04”.
„Чудно, али у Београду сам срео веома пажљиву и веома упућену публику. У Европи постоји исти осећај, исти однос према уметности и нема велике разлике између публике у Француској, Београду, Барселони и Италији”, каже италијански редитељ, додајући да су ’можда Енглези другачији’”.

-----------------------------------------------------------

Ирена Радмановић: Бекство од традиционалног

Двадесетдеветогодишња српска глумица Ирена Радмановић, која од тринаесте године живи у Италији, једна је од главних протагониста „Чистилишта". Ирена живи у Италији од 1992. године, када је са мајком и братом напустила родни Београд „због ситуације у земљи".

Њено глумачко формирање није академско. Прикључила се једној мањој компанији, окренутој физичком театру, покрету и са њом учествовала на позоришним манифестацијама, међу којима и на Бијеналу младих уметника у Торину.

„Увек ме је интересовао неки други приступ позоришту, а не традиционални", каже Радмановићева, којој је ово први пут да гостује на фестивалу у Авињону.

На њено уметничко обликовање утицали су Ибен Нагел Размусен, данска глумица и редитељ из „Один театра", код које је похађала курсеве, као и Јержи Гротовски, пољски редитељ и позоришни теоретичар, један од највећих позоришних реформатора у XX веку.

Српска глумица је дуго сарађивала са Борисом Бакалом, хрватским позоришним редитељем у време док је живео у Италији. Међу представама које су заједно радили јесте и „Хотел Европа", по драмском тексту Горана Стефановског, када је Болоња била културна престоница Европе 2000. године.

Сусрет са Кастелучијем је дуго прижељкивала. Каже да је његов „Сочетас Рафаело Санцио" највећа и најпознатија италијанска компанија у свету алтернативног позоришта, иако је њихова слава већа ван земље.

„Имају дивно позориште у Чезени, које није попут традиционалних позоришта - чине га две велике сале, где праве представе и организују курсеве и сусрете", објашњава српска глумица, која данас наступа са овом компанијом.